Zađeš li dublje u šumu moje ljubavi
Izgubićeš se u drvoredu nežnog šuštanja
Lišća sa grana.
Tada će te zavesti mahovina koja iz mene
Raste od čekanja i nade.
Mirisaće trava na oprano rublje i jagode će
Te odvesti u tajnu usnulih dana
Što podseća na laste
I kestene mlade.
Sve češće zamišljam mesto gde ću te sresti
Star ko kora hrasta ispucala od tuge.
Sto puta sam umro i umirem često
Pun iglica od bora što srce ovo bodu
I gorčinom ga pune.
Ko snop sunčev što se probija kroz krune
Da me okupa tvojim likom.
U svakom neprospavanom godu
Dočekujem te novim krikom.
Ako se pojaviš ne znam hoću li te
Poznati po očima u kojima se kupam
I pijem iz njih kaplje slane
Od kojih živim da ne skapam.
Samo Bog zna gde si ti.
I to što iz sećanja čupam,
To je paprat da bol skrijem za lepše dane
Samo da ne krepam.
Znam da ćeš doći u suton tih.
A do tada ovu šumsku baladu o tebi
Sklapam
I čekam.
