spot_img

Tode Nikoletić: Spomenari iz detinjstva

Foto: Snežana Radojičić
Foto: Snežana Radojičić

Sve ono što smo bili
I ono iz čega smo rasli,
U malu tajnu smo skrili,
Da ne bi nikada zgasli.

Prva šarena slova
I slike iz puberteta,
Pregršt šašavih snova
I miris davnog leta.

Moje volim te, ludo!
Tvoje čekam te, bleso!
Ljubav je činila čudo
I opijala mlado meso.

Nemir od kojeg gori
U srcu i u duši,
Smeh koji romori
I čežnju koja ruši.

Sve što je krv rekla
Ko lava iz nas vrela,
I čas kad si utekla
Dovoljno za let zrela.

I neke važne stvari
Koje nam sudbine kroje,
Jer mi smo spomenari
Koji večno postoje.

A kad se iz teškog boja
Vratimo sumorni, sivi,
Znaćemo, tajno moja,
Da naša ljubav još živi.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.