Laka kao oblak plavi
Tako često lebdim i ja.
U srce me svoje stavi,
Ti si moja čarolija.
Stavi ruku preko moje
Pa upleti sve prstiće,
Neka nam se snovi spoje
I nek raspu oblačiće.
Neka nežnost srce štipa
Od drhtaja kao slana,
Nek nas nosi! Neka sipa,
Vasiona zanjihana.
Nek nas mesec sa visine
Zlatnim koncem obavije,
I s ćebetom od beline
Ispod belih snova skrije.
A kad bude sasvim belo
I prozračno, i beskrajno,
Kada bude nežno, vrelo,
Lepršavo, osećajno…
Taknuće se naše usne
I krenuće luda šetnja,
Naša ljubav će da pljusne
Kao prva kiša letnja.
Tode Nikoletić: Prva kiša
Prethodni tekst
Sledeći tekst
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač?
Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta,
One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno.
Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan
nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva,
Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam…
Biće ipak da sam samo obično DETE.