spot_img

Tode Nikoletić: Poštovanje

Otvorila škola vrata,
Kao ruke, brižne, lake.
Puna znanja, zalet hvata,
Da prigrli sve prvake.

Okićeni sa torbama,
Prvaci se u nju jate.
Tuce tata, more mama,
Ispred škole đake prate.

Koračaju prvačići,
Prva slova da okuse.
Umiljati ko mačići,
Bojažljivo osvrću se.

„Dobrodošli“ šljašte slova.
Iznad glava vrednih pčela.
Od mašnica i zvrkova.
Procvetala škola cela,

Blago školi što ih prima,
Neka počne putovanje.
Kapa dole prvacima,
Zaslužuju poštovanje.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.