Isto kao kad staviš led u čašu vode
i shvatiš da će se otopiti,
tako ću i ja jednom oči sklopiti
i nestati poput nepogode.
Nalik cvetu kad pred studen vrlu
latice plahe u sebe uvuče,
i moje srce će da obuče
odoru neumrlu.
I zaspaću, ko jagoda kad svene
pred jesen, sasvim ogoljena,
sa mnom će jedna žena vraški
voljena,
niz smiraj dana da krene.
Neće mi biti žao, a žaliću
što je ne voleh još žešće.
poslednjim svetlom duše
upaliću
put koji nas dvoje odvešće.
I poći ću, smelo, bez molitve i opela
kao tajna u žitnom hlebu,
dok će vreme deliti naša dva tela,
na crnoj zemlji i na nebu.
A kad niz horizont tamno-plavi
mlaz zvezde padalice ko gejzir šikne,
to će iz moje ugasle ljubavi
novi dan da nikne.
