Večeri jedne mi smo se sreli,
A nismo smeli, a nismo smeli.
Veče je bila zvezdane boje
Kao nas dvoje, kao nas dvoje.
I čim su ptice u san umakle,
Usne su se nežno dotakle.
Drhtaj nas je u veče tiho,
Kao ljuljaška zanjiho, zanjiho.
I odneo u priču nestvarnu, letnju,
Sve naše snove i našu strepnju.
A onda svukao u tamnom hladu,
Mene grešnoga i tebe mladu.
Svu noć se besramlje s tela spuštalo
Na lićće što je šuštalo, šuštalo.
I što me tvojom strašću opilo
Jutrom se s bojom nebnom stopilo.
A između pritki mladog lešnika,
Ostaše zauvek tragovi grešnika.
Večeri jedne mi smo se sreli,
A nismo smeli, a nismo smeli.
