Nama više ne stiže pošta
Nit ima od koga lepih vesti.
A imali smo reći još mnogo štošta,
Misleći da ćemo se ponovo sresti.
A hteo sam samo čuti „Kako si?
Šta ima novo? Jesi li živa?“
U ništavilu naše jednakosti
Nama je praznina perspektiva…
Možda bi trajalo da nismo srljali
I potrošili sve strašću vrelom.
Na zidu smo naša imena prežvrljali
I proboli srce sa oštrom strelom.
Sad nam ostaje da vreme zgasne
Dva ugarka iz kojih tuga dimi,
Ko pisma što će uvek da kasne
i koja niko neće da primi.