spot_img

Tode Nikoletić: Neka nas snovi nose

Velike snove imam
U ovoj ludoj glavi,
Sa zvezde odsjaj primam
Kad me ljubav preplavi.

Okupaj bojom oči
I pusti srce da lupa.
Neka ti zvezda toči
Nežnost koja te kupa

Hajde u srce uđi
I sa mnom do zvezde plovi
Budi od mene luđi
Neka nas nose snovi.

Hajde, u snove svrati,
Dotakni zlatne boje.
Ja ću ti krila dati
Da letimo u dvoje.

Velika krila širim
Iz srca koje me draži,
Ne mogu da ga smirim
Jer nešto slatko traži.

Oseti kako te zove
Drhtaj što lepo boli.
Svrati u moje snove
I znaćeš ko te voli.

Hajde u srce uđi
I sa mnom do zvezde plovi
Budi od mene luđi
Neka nas nose snovi.

Hajde, u snove svrati,
Dotakni zlatne boje.
Ja ću ti krila dati
Da letimo u dvoje

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.