U ovo moje oko čežnjivo,
Toliko ima nedostajanja.
Zamišljam te, ljubim,
Sramežljivo.
Žmureći, kao da
Dete sanja.
Lepa si. Vidim te.
Oko te stvara.
Mada daleka, prozračna, laka.
Volim, a sena uporno vara
U starom telu
Tužnog dečaka.
Ponoć je. Traješ
Pod srpom Lune.
O, srce ludo smiri snove.
To što mi kaplju ljubavi daješ,
To moje žedne oči pune
Dovoljno tebe
Kad smrt prizove.
Tode Nikoletić: Nedostajanje
- ključne reči
- Tode Nikoletic
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač?
Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta,
One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno.
Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan
nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva,
Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam…
Biće ipak da sam samo obično DETE.
