Previše sam slab da te volim.
Moja ljubav je slična pahuljama
Što se roje i padaju po tragovima
I mestima gde smo se skrivali ko srne
Od lovaca zlih.
Evo ti se u crkvi srca molim
Po kojem sve više pada tama.
Sav sam od crne boje i ne traži me
Više po pragovima.
O, pesmo! Samo ti ćeš procvetati
Iz zemlje kad umre nada
I kad svenem tih.
Samo ti ćeš upaliti žar
Kad zaborav padne i kad usne
Njene oneme od teške tuge.
I znaćeš, pesmo, da sam mesečar
Duše gladne što čeka da ga
Oblak ko kišu pljusne niz doline
I rodne jaruge.
Zato me pusti da se topim
I slivam niz trotoare od ljubavi
Koja me ko sunce greje.
Pusti da oči sklopim
I na moj grob cvet stavi
Dok ove noći bol moja veje.
Previše sam slab da volim.
Bojim se da će me voljenje
Ubiti i da ću kad sneg ode
U ulicama golim
Biti samo sećanje svelo
Na lepe snove.
Ne mogu više da te volim.
Neću više da te volim.
Neko će drugi umesto mene
Ljubiti tvoje telo
I čuvaće te od nepogode
Što se mojim imenom zove.
