spot_img

Tode Nikoletić: Možeš li da me voliš

Foto: Labud N. Lončar

Možeš li da me voliš
A da me nemaš?
Bojim se da te volim
I da te imam.
Jedino je nedodirom
U ljubavi čisto
I trajno.
Zamisli da si ptica
I da krila spremaš,
Pa želiš da poletiš.
Pa hoćeš da poletiš.
Veruj mi,
Kad voliš sve je isto.
Hajde, poleti!
U gnezdo srca te primam.
Hajde, voli me.
Bezgranično
I osećajno.

Možeš li da me imaš,
A da me nemaš?
Strah me je da ću te
Povrediti
I da ću otići.
Jedino ću te sačuvati
Ako mi ostaneš
Večno lepa i mlada.
Zamisli koliko ljubavi
Od mene primaš
Kad se na počinak spremaš.
Hajde, zaspi!
Hajde, nežnost niz povečerje
Raspi,
A ja ću sa neke daleke
Zvezde sići
I voleću te uvek
Kao što volim te sada.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.