spot_img

Tode Nikoletić: Može li pesma da se plače

Može li pesma da se plače?
Može, ako je o tebi
Koja si sada daleko.
Ooooo, kako zaboli jače
Kad je peva neko
Ko ima tužan glas.

Može li pesma da se plače?
Može, kad u njoj prepoznam tebe
I kad dođe u pravi čas.
Oooo, kako po srcu zagrebe
Ko Igla po gramofonskoj ploči,
Čim bi stigla
I ovlažila mi oči.

Pesma je verna druga
Koja utehu pruža
Kad utihnu ratne reči
I nebo od tame razoblače.
Ona zaraćene strane
Razoruža I tugom leči
Kada se plače.

Može li pesma da se plače?
Može. Ona naša srca čuje
I zna da je spas
Koji nas ponovo spaja.
Ona naše tuge rastače
I umesto nas boluje.
Umesto nas mre,
Pre naseg
Konačnog kraja.

Može li pesma da se plače?

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.