spot_img

Tode Nikoletić: Molitva

Koliko ljubavi treba
Koja nas može spasiti.
Mogu li zvezde sa neba
Vatru mržnje ugasiti.

Mogu li ruku smiriti
Koja je spremna rušiti.
Kako odrasle pomiriti
I suze dečje osušiti.

Molim te zvezdo, zvezdice,
Oblake tamne skloni ti.
Da se od tuge, sestrice,
Mogu sva deca zakloniti.

Pruži im sjaja dovoljno
Da tamu strašnu prebole.
Ovo je doba zlovoljno
Kad ljudi ljude ne vole.

Može li mesec sanjivi,
Ratne bubnjeve stišati.
Deca su pupoljci ranjivi
Nemojte na njih jurišati.

Ne dajte zlobi nečijoj
Nikad deci da naudi.
Budite na strani dečjoj
Budite pitomi labudi.

Molim te, sjajni meseče.
Puteve obasjaj malima.
Nek tvoja srma poteče
I odoli strašnim valima.

Pruži im sjaja dovoljno
Da tamu strašnu prebole.
Ovo je doba zlovoljno
Kad ljudi ljude ne vole.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.