Ponekad mi se
Tiho plače
U noć dugu.
Ponekad, od ćutnje tiši,
Ko svelo lišće žutim.
Naiđu oblaci neki,
Oči mi se naoblače,
Pa iz mene kiši
I tugu slutim.
Bojim se,
Korake ti neću čuti
Od kapi
Što po zemlji žednoj
Tuku i kopaju rane
U blatu.
Ko iz zemlje,
Iz mene rana zjapi
Na postelji bednoj
I sećanja me vuku
Nepovratu
Svetlo da
Da tražim.
Da njime upalim krv
I osvetlim put
Kojim ću otići
Da te sretnem mladu.
Da tamu u oku
Ublažim
I krik moj
U strašnom padu.
Da na njemu ogrejem
Kosti koje će me
Preteći i ostati
Jedini svedok
Da sam se tvojim zvao.
Ponekad mi se
Tiho plače
I tugu bih tkao.
Hteo bih ridati
Do iznemoglosti.
Ali ne želim.
Sa malim plamom ću
Iza oblaka preći,
I oživeću od tvog smeha ti.
Tamo ću malu kuću
Ozidati,
Sa zavesama belim,
U kojoj ću te čekati.
