Kada je otac kupio kredenac
od prve plate, koju je na ciglani stekao,
otplaćivao ga je u četiri rate.
Zatim ga je uneo u sobu s komšijom,
počastio se mlakom rakijom,
pogledao nas pun nadahnuća,
pa rekao:
Evo, djeco! Neka i našu sobu krasi
nešto što ima svaka domaćinska kuća
da ne kažu da smo siromasi.
Tri dana smo potom sedeli
ispred novog stanara
buljeći u police i u stakla puna šara.
Pipali smo glazuru od laka,
izvlačili fioke i ogledali se
u ogledalu od ranog jutra
pa sve do mrklog mraka.
Zaboravili smo tada na zakrpe
I dotrajale sandale kojima su
đonovi zevali.
Zaboravili smo na sve za čim smo
oskudevali.
Kredenac nam je svima otvorio vid,
krijući u svojim pregradama
nemaštinu i našu stid.
Na četiri noge, ko vojnik mladi
u stroju, imao je jarkozelenu boju,
spreman za slet i najvažniju paradu
na svetu.
A onda, jednog dana… na vrh njega,
majka je stavila set;
za brašno, šećer, so,
i za vegetu.
Iz tog kredenca, posle mnogo leta,
krenuli su ljudi, puni nade,
da svoj kredenac kupe.
Da iz njega decu slade
i da ih oko ognjišta okupe
kad im sećanje o babi i dedi
Iz grudi procveta
I da im slika o kredencu,
Nikada u životu ne izbledi.
