spot_img

Tode Nikoletić: Kad voliš

slikezadesktop.com

Naučiću te da letiš,
Zažmuri,
Uhvati me nežno za ruku
I požuri,
K’o leptirić.

Prstima zatim daleke zvezde
Uhvati sjaj,
Uberi oblake lake dok jezde,
I heklaj šeširić.

Zamisli nebo kao more.
Kako šumori,
Stavi glavu na moje rame
Pa se odmori,
Kao oblačić

I tad mi ćutnjom
Iz svoga tela izami krik,
Dok slatki drhtaj prolazi
Telom tik
Na tvoj stomačić.

Zatim zvezde ražari dahom
Za bolji let,
Nek se tvojom strašću i strahom
Otvori cvet
K’o dlan.

Zaljuljaj svemir kao nemir
Da sav izgori,
A onda usne, kad vatra pljusne,
Nežno pretvori
U san.

I dok požudom goriš
I svetliš,
Zvezdani okoliš nek sja,
Shvatićeš kako umeš
Da letiš
Kad voliš
Ko ja.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.