spot_img

Tode Nikoletić: Ima nešto

Foto: Jovana Kuzmanović

Ima nešto što svakog boli,
Od čega duša ko staklo puca.
A sve srce može kad voli
I ako ima za kog da kuca.

Ima nešto što vraški ume
Da snove male sasvim posivi,
A sve može srce ako razume
I ako ima za kog da živi.

To nešto mark je u tebi ludi
Koji kroz suze šalju ti oči.
Nemoj da patiš, hrabra budi
I s brigama se uvek suoči.

Ima nešto gorko ko voće,
Tamno ko lasta što jugu seli.
A sve srce može kad hoće
I ako sreću beskrajnu želi.

U svakom ima po oblak sete
Koji donosi surova sila.
Iz srca mogu ptice da lete
Ako im nešto ne slomi krila.

To nešto led je što pravi bore
I što hoće da te u sebe stopi.
Nemoj da brineš. Glavu gore!
Osmehom ga lepim otopi.

I znaćeš da imaš krila laka
Koja u tebi skrivena plove.
Samo budi dobra, i budi jaka
I ostvarićeš sve svoje snove.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.