spot_img

Tode Nikoletić: Epitaf sebi

O, ćuti pesmo
Nemoj me slovom,
Nemoj me rečju
Kidati krtog.
Ne pitaj ženo
U bolu gde smo,
Što pesmom ovom
Budiš me mrtvog.

O, tiha budi,
Jer vreme kroji,
Prazninu što ću
Na nju se svići.
Ne boj se draga
Smrt ne postoji.
Prebolećeš me,
I jednom stići.

U šumu mora,
U ritmu rima,
U zvuku kojim
Čežnju plodim.
Na tasu đavola
I Heruvima
U grehu kojim
Racun svodim.

O, miruj, zgasni!
Mreti se mora.
Pusti nek vreme
Epilog skroji.
Ko voz pun nade
I ti zakasni
Nek usne zaneme
Od metafora.

O, ćuti pesmo,
Smrt ne postoji.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.