Ponekad žalim što imam oči i telo
I srce ovo koje te voli.
Oblačim često tugu, strepim, a onda palim
Sunce što greje ko tvoje usne, vrelo.
Volim te, i to voljenje me boli.
Treba biti jak posle ljubavi iz koje
Samo rane niču.
Treba imati snage i otići bez tebe
Putem svojim.
Treba oterati mrak i ostaviti priču
U kojoj u delićima postojim.
Ponekad žalim što imam noge i ruke
I snove koji samo tren traju.
Umirem uvek kad odlaziš i muke
Su moje tužne zvezde što te ispraćaju.
Treba biti led posle sjaja ljubavi
Iz koje šiklja gar ko lava.
Treba biti hrabar i prosuti med
Naših uzdisaja.
A onda otvoriti vrata zaborava
I otići.
Zato žalim svaki čas što živim,
A da uz mene nisi
Zato zaustavljam srce da sporije kuca
Zbog nas.
Sve više tražim stazu na kojoj
Ćemo se stići kad oči sklopim.
Sve češće pun nestrpljenja čekam
da baneš na vrata pa da vrisnem: Ti si!
A onda puknem od oduševljenja
I sa tvojim se telom zauvek stopim.
