spot_img

Tode Nikoletić: Do deteta treba rasti

Kuda žuriš, lepi svete,
U oblake, u visine.
Budi i ti s nama dete,
Ne boluj od veličine.

Nije svrha biti viši,
Niti je to mera časti.
Poslušaj nas i zapiši:
Do deteta treba rasti.

Do osmeha i do snova
Do kikica i zvrkova.
Do detinjstva i korena,
Do kolevki i pelena.

Ko ko dete čisto voli,
Neka proba, to ne boli.
S malo hleba, malo masti,
Do deteta treba rasti!

Nije važno, lepi svete,
Ni kralj biti, ni div biti.
Ko u sebi nema dete,
Taj će brzo ostariti.

Sustiće ga hladna zima,
Zgasnuće mu želje, slava.
Ko u sebi dete ima.
Sve osmehom obasjava.

Ko ko dete čisto voli,
Neka proba, to ne boli.
Kaži rodi, šapni lasti,
Do deteta treba rasti!

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.