Tek kad bi se prva zvezda
Sa neba tamnog oglasila,
Setim se kako je majka
Krmaču staru prasila.
Uz sveću, na slami suvoj,
Sa zebnjom je sirota bdela.
Zgrčena u noći gluvoj,
Kraj izmučenog na zemlji tela.
Čuo sam šapat njen,
Dok rukom miluje dlaku.
Promrzo i preplašen
Pokraj svinjca u mraku.
A mati, umorna, bela,
Tiha ko senka, kad mine,
Sirota, moja je bdela,
Pod mrežama paučine.
Noć bi se počela gasiti,
Dok se uzdala u Boga
Da će krmača oprasiti
Za kuću i za jos koga.
U smradu, s graškama znoja,
Kao iz trošne priče.
Čekao sam, ko sirota moja,
Da prasići zaskiče.
Noć se nad nebom sprema
Ko ona prepuna tmine.
Majke već odavno nema,
Al čujem, „deset ih je sine.“
