spot_img

Tode Nikoletić: Da smo se ranije sreli

Foto: Labud N. Lončar

Noć se u tvoju kosu uplela,
Sazvežđe s ruba šnale sinu.
Da si me makar ranije srela
Lakše bih podneo razdaljinu.

Ovako sve je privid goli
Što luči čežnju iz moga tela,
Niti bih znao koliko boli,
Da si me minut ranije srela.

Da si me samo ranije srela
Il’ usne takla suve i neme.
Ne bi bez mene sama mrela,
A ja prazninom merio vreme.

I znali bi se, bez oka oba.
I sve bi mogli. Sve bi smeli.
Voleli se u kasno doba.
Da smo se malo ranije sreli.

Sada čekanje oboje deli,
Početak i kraj izgleda mi smo.
Da smo se malo ranije sreli.
Da smo se sreli, ali nismo,

Prethodni tekst
Sledeći tekst
Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.