Doći će jednom
I taj čas.
I poćeš putem svojim
U Nedođiju
Na oblaku što liči
Na belo ždrebe,
Nekim nestvarnim
Trikom.
Kaži,
Da li si rekla ikom,
Volim te?
Da li si osetila
Poeziju što teče iz tebe
Kao u lepoj priči?
Toliko smo izgovorili
Reči
I trošili glas
Na beznačajne stvari
I naivne šale.
A jedino su te dve
Reči bile dovoljne
Da opravdaju naše
Postojanje.
Samo su one
Bile čarobne šnale
Koje su spajale
Drhtanje u predvečerje
meko.
Da li si ih ikada rekla?
Ili ti ih je rekao neko
Lepše od svih ubeđenja
I predrasuda?
Da li si bila luda
Od voljenja i lutanja?
Da li si, pa makar
I grešna, osetila
Da letiš
A ne znaš gde ćeš?
Jesi li osetila
Kad ustreptiš
Između ćutanja
I dileme neznajući
šta hoćeš, a šta nećeš?
Kaži, da li si uronila
U njih
Kao u pesak
Na najdražoj plaži?
Da li si pronašla školjku
Za svoju boljku
Koja krv pali
Tamniju od prvih višanja
Kad iz krošnji bljesnu
Ko iverje?
One su jače od ratova svih
I čežnje vojnika
Na straži.
One su ideali
I očigledan razlog
Tvog šišanja
Pred ljubavni sastanak
U predvečerje.
One su ključić kojim se
Otključava nemir
I zaključava pamet.
One su svemir
Koji nas na klikeru drži
Ko boje koje se
Prelamaju od okretanja.
One su osunčani dan
I namet za
Namerno rušenje
Granica.
One su srž srži
Upaljene od susretanja
One su u životu
Prva i poslednja stanica.
Kaži, da li si rekla ikom,
Volim te?
Da li si u noć letnju
Nosila tu reč u šetnju
Ko najlepši broš?
Da li si bila sita,
A gladna je još
Bez straha da se
Od nje ugojiš.
Da li si, u svetu
Otimača i bandita
Shvatila smisao
Zašto postojiš?
Doći će jednom
I taj čas.
I poćeš putem svojim
U Nedođiju
Na oblaku što liči
Na belo ždrebe,
Kad budeš račune
Svodila.
Kaži,
Da li si rekla ikom,
Volim te?
I da li je ta reč
Ko cvet buknula iz tebe?
Ako nije,
Zašto si se uopšte
I rodila?
