Ono što se ne zaboravlja…To znači da nam to nešto ostaje zauvek u srcu. Uvek nas vodi kroz život i podseća na nešto što nam znači i pomaže. Ja u svom životu ovo neću zaboraviti.
Bilo je divno i vedro vreme. Kada je tako vedro ja ne ostajem u kući. Takva radost me pokrene da mogu poleteti. Sreća mi se osmehuje, ali kada izađem počnem da se rastužujem. Uvek vidim nasmejanu sestru kako vozi bicikl. Snuždim se dok me vesela deca zovu da im se pridružim. Pričam im kako ne mogu, ali džaba mi da očajno izmišljam kada svi znaju da ne znam da vozim bicikl. Baba me je videla kako su mi tužne oči pune suža. Zatim je odlučno rekla da će me naučiti da vozim bicikl. Mnogo smo radile. Ona je bila srećna i kao prava instruktorka bicikla. Onda sam sama probala na manjem biciklu jer sam do tada vežbala na Jocinoj. Tata mi je ponosno rekao da će mi doneti bicikl iz Majura. To je i uradio. Bila sam očarana lepotom bicikla. Posle toga smo baba i ja otišle na livadu i ja sam samouvereno krenula. Osmeh me nije napustio. Posle toga, tražila sam od svih da voze bicikl sa mnom.
Eh taj dan, to se ne zaboravlja. Sada mogu da idem veselo u prodavnicu i svuda! To će me uvek podsećati da u životu budem uporna, čak i kada to ne očekujem!
Autor: Petra Kostić
odeljenje IV3
OŠ „Radoje Domanović“ Kragujevac
Učiteljica: Biljana Nikić
