“ Radoje Domanović “ Kragujevac
Postoje razni doživljaji koji su mi ostali u srcu i koje ću doživotno pamtiti. Neki su smešni, a neki tužni, ali su svi posebni na svoj način. Teško mi je bilo da odaberem jedan od doživljaja, ali sam uspeo.
Kao mali, željno sam iščekivao polazak u školu. Bližili su se polako dani dolaska i bio sam veoma uzbuđen, čak sam počeo i da učim, ali nisam znao kako. Sve oko sebe radoznalo sam pitao, da li će mi biti lepo, i svaki odgovor je bio mali smešak koji je govorio sve. Konačno, došao je taj dan, bio sam spreman kako bi neki rekli, kao „zapeta puška“. Oko mene je bila velika gužva, kao jedan skup dece koji je došao na zimovanje i svi su nešto govorili tako da niko nikog nije mogao da čuje. Deca su spremala priredbu nama u čast, a direktorka je polako počela da deli učenike. Srce mi je lupalo toliko jako da sam mislio da ću pući, takođe sam imao i neki čudan osećaj kao da ću se srušiti. Polako, jedan po jedan đak, odlazili su do svojih učitelja i učiteljica. Došao je red na mene i odjednom su mi se sve ružne misli sklonile iz glave. Hteo sam da poletim od sreće, ali posle neuspešnog leta polako sam stao pored učiteljice. Bio sam srećan, jer sam ugledao i neke poznate drugare i primetio sam osmeh na njihovom licu. Polazak u školu – pa to je jedan najlepši događaj koji ti budi osećanja i prosto te natera da se nasmeješ. Kada smo ušli u učionicu znojili su mi se dlanovi, ali sam ipak bio veseo. Na kraju sam shvatio šta je učenje i znao sam da ću već sledećeg dana ponovo zakoračiti u školu i doći na svoj prvi školski čas.
Ovo je jedan doživljaj koji mi srce krasi i koji ću uvek pamtiti. Čak i sada, kada se prisetim svog događaja, zaigraju mi leptirići u stomaku. Osmeh ponekad govori više od reči, a ja za školu ne kažem ništa, samo mi pogledjte lice.
Autor: Lazar Vasić
odeljenje IV4
Osnovna škola „Radoje Domanović“ Kragujevac
Učiteljica: Katarina Ćetković
