U životu ima puno događaja. Neki su tužni, neki smešni, neke brzo zaboravljamo a neke pamtimo ceo život.
Bilo je lepo i bila sam na moru sa mamom, tatom i bratom. Već prvog dana upoznala sam Saru. Sara i ja smo imale puno toga zajedničkog, volele iste knjige i filmove i sviđale su nam se iste igre. Palo nam je na pamet da se igramo kao da smo na pustom ostrvu. Pošto je na pleži bilo puno ljudi, nismo mogle da se osećamo kao da smo na pustom ostrvu. Krenule smo duž plaže. Malo, po malo, stigle smo do jednog mesta gde nismo ni videle, ni čule nikoga. To mesto je bilo samo naše. Radosno smo započele igru. Kasnije, kada smo ogladnele i kada smo shvatile da će uskoro zaći Sunce, htele smo da se vratimo, ali nismo znale kuda. Sara je pričala kako će da dođe čudovište iz mora i da će nas pojesti. Ja se nisam uplašila, ali sam pomislila na mamu kako se sad brine za mene. U tom trenutku videla sam mog i Sarinog oca. Bila sam srećna što ih vidi, ali očevi su počeli da nas grde. Zažalile smo. Mama me nije grdila, ona je znala da se ja kajem što sam ovo uradila i da to neću ponoviti.
Žao mi je što sam uplašila mamu i tatu. Nikada neću ponoviti tako nešto, ipak i sada se krišom nasmejem kada se setim kako smo se Sara i ja dobro zabavile na našem pustom ostrvu. To se ne zaboravlja.
Autor: Dunja Milenković
odeljenje: IV2
Osnovna škola „Radoje Domanović“ Kragujevac
Učiteljica: Zorica Paunović
