Život nam je dat da ga iskoristimo najbolje što možemo i da uživamo u svakom trenutku. Svaki čovek, pa i dečak, gaji različita osećanja. Osećanje ljubavi prema roditeljima, drugovima i fudbalskom klubu.
Navijam za „Partizan“. Imao sam svega šest godina kada mi se ispunila najveća želja. Bio sam najsrećnji dečak na svetu. Dan je počeo obično. Seo sam za sto da doručkujem, a osećao sam se čudno. Bio sam veseo i radostan, a nije imalo razloga za to, bar ne tako rano.
Čuo sam otvaranje vrata i ugledao tatu kako mi pokazuje četiri karte. Bile su to karte za utakmicu „Partizana“. Prepoznao sam po grbu. Preplavila me je neopisiva sreća. Nisam mogao da verujem da ću videti stadion „Partizana“ i da ću moći iz sveg srca da navijam za moj omiljeni klub. Nakon par sati stigli smo u Beograd. Što smo bili bliži, moje srce je sve jače kucalo, preplavio me je znoj od uzbuđenosti, cupkao sam, što je mom ocu i sestrama bilo jako smešno. Čekali smo u redu dva minuta pre nego što smo ušli na stadion. Ispred mene je bilo veliko prostranstvo, stadion je bio pun kao moje srce. Kada su igrači izašli na teren, nešto mi je stalo u grlu. Nisam mogao da verujem da sam deo tog događaja. Osetio sam sreću, radost i zadovoljstvo. Zadovoljstvo je bilo tu zato što je „Partizan“ pobedio „Crvenu zvezdu“. To se ne zaboravlja.
Zauvek ću se sećati tog dana. I danas kada čujem navijanje sa Juga obuzima me sreća što sam bio deo tog događaja.
Autor: Tamir Ismaili IV4 Osnovna škola „Radoje Domanović“ Kragujevac
Učiteljica: Katarina Ćetković
