Ne diraj moje ćutanje,
ne dotiči mi noći, niti tišinu,
ne smetaj mislima, tišina mi
prija i razgovor sa njom.
Ne usuđuješ se da mi dirneš
stvarnost, ne budi bestidan u tvojoj
razotkrivenoj silnosti, to nije moć,
moćna sam ja, moja snaga!
Ne pripadaju ti noći, bile su nekada…
Ranije. Ova i svaka naredna, nije
tvoja! Nijedna više neće biti tvoja,
sve se izmenilo. Ja
sam se izmenila.
Pusti me da odlučujem o sebi,
pusti me da ćutim i razmišljam u tišini,
ne budi mi tišinu i ne remeti ćutanje!
Ako mi probudiš tišinu, cela noć biće
deljena na komadiće sačinjene stvarnosti…
Istina kaže, nepromenjena je, lice dana i noći…
Okrutnost dođe, razbijena, posuta krhotinama
oštrih ivica što ubadaju nam tabane,
da krvare i jezivu bol donose,
vraćajući nam ružnu sliku sećanja,
unakaženu izgubljenim zvukom
ogoljene ljubavi…
I ćuti, tišina kazuje istinu,
misli se podudaraju,
slažu život koji se deli danas, sutra, ranije i
ništa više isto nije, ma koliko želeli..
