Iz Reljine perspektive:
Uživam u tome što sam danas..
Ranije, priznaću nisam. U meni se komio bes, očaj, ludost koju ne poznajem.
Zašto je bilo tako? Zbog stresa; gubitka volja za bilo čim.
Moralo je proći neko vreme da se povratim, ali ne znači da vreme leči rane..
Živim kao principijalna osoba, pakleno pedantna i vrlo organizovana. Ne, ne radim pri vojsci. Oko mene uvek je bio neki nered, neki haos. Ja sam umetnička duša, a nered je svakodnevica jer ljudi kada su kreativni prave lom. A kada je sve cakum-pakum ne možeš da se skoncentrišeš..
Jeste umetnišvo nešto predivno, ali iziskuje crpljenje misli, rad, odricanje. Zato na kraju sve bude pod konac, kako bi se reklo..
Iz Larine perspektive:
Ceo život sam naviknuta da se ,,osamostaljujem“. Rano sam napustila roditelje, otišla u Beograd da živim. Snašla sam se, kako je teško doći u svet gde nikoga ne poznaješ, rekoh snadjoh se. Zaposlila sam se sa osamnaest, radila sam u butiku jedno vreme. Zatim sam prešla da radim za jednu pekaru. Bilo mi je fino. Mada ne baš zadugo. Promenila sam i taj posao. Sasvim slučajno srela sam jednog čoveka koji me je zaposlio. Prvih tri meseca rada u toj firmi nisam ni znala da je upravo taj čovek vlasnik firme za koju radim. A onda nakon narednih tri meseca shvatim da sam dobra u svom poslu i da zaradjujem odlično za jednu klinku. Prolazili su meseci, a onda i dve godine. Moja plata je bila izvrsna, roditeljima sam slala i više nego što im je bilo dovoljno. A onda sasvim slučajno sam saznala da vlasnik firme mi je zapravo deda. Očev otac. Šok!
Za mene to je bio šok. Tu mi je pukao film i dala sam otkaz. Za to znali su svi, samo ne ja. A o meni se radilo. Čemu onda rad u firmi?! Čemu tolike plate?! Jasno je.. Sav novac koji sam imala, nisam želela ni roditeljima da dam, niti da vratim firmi. Uložila sam u sebe, upisala sam fakultet. Završila i pronašla posao i snova..
Iz Marine pespektive:
Živim skromno u ovom životu. Imam svoje principe, koji se držim veoma. Ne želim da ih menjam ni zbog koga. A i zašto bih?
Sutradan da pronadjem nekoga, pa šta bih s njim, ništa. Ako se ne prilagodi meni, neću moći da se sastavim sa životom. Pa ne mogu ja da ugadjam nekome, nisam ja takva. Volela bih da se meni prilagodjavaju ljudi. Lakše je tako..
Menjajmo perspektivu pre reakcije. Možda možemo da rešimo stvari pre nastanka problema i dileme..
