Zar su ljudima bitna moja očekivanja? Znam, nisu ni meni vaša.
Znate li koliko je samo teško pokrenuti sopstveni mozak i misliti o bitnim stvarima? Lakše je misliti o tudjim problemima i baviti se sopstvenim očekivanjima.
Često kažem mojoj prijateljici Tanji: dokle više? Ti si moj guru, moj duhovni vodja, moj prijatelj, a često očekuješ previše od mene od mene. Volim ja tebe, poštujem i cenim, ali odmori malo. Opušteno. Očekujem, očekuješ, očekujemo, očekuju… Smaram, smaraš, smaramo, smaraju… u čemu je razlika?
Sastanak sa drugaricom. Dve kafe, dve mineralne, negde oko tri sata nakon ručka.. Očekujem je na vreme Kasni. Očekujem da imamo slobodan sto. Sve puno ko oko. Očekujem neku srednje-lepu kafu, dve čiste čaše i normalanog, poluljubaznog konobara. Zar je to mnogo? Dobićemo tanku kafu, ludog konobara i izvetrelu mlaku malo fali kiselu vodu.
A možda je i taj naš zamišljeni konobar očekivao normalne goste a ne neke klinke koje će da ga zezaju. Ili neke bakutanerre koje će da mu traže hladnu vodu da odmore proteze.
Da, daaa. Svako od svakoga nešto očekuje a ponajmanje od sebe. Razlog, naravno, znate. Sebe poznajemo pa zato ništa značajno i ne očekujemo. Što bi rekli sportski komentatori:važno je što pre prebaciti loptu na „protivničku“ stranu.
Onda smo uvek u mogućnosti da kažemo: Eee, štetaaa, a toliko smo očekivali od tebe.
Onda se ležerno okrenemo na jednoj nozi i odemo niz ulicu ostavljajući zbunjenog luzera da se pita: šta li sam sada uprskao.
Očekivanja,ali od DRUGIH, to je dragi moji pfrijatelji formula uspeha.
I da znate: Mnogo, ali zaista mnogo, očekujuem od vas!
( Naravno ovo je trenutak za odjavnu špicu i sunce koje zalazi u daljini)
