Ovde sam, na oblacima..
Ne, nisam zaljubljen. Bio sam..
Da, poginuo sam. Objasniću vam..
Živim na nebu. Tri godine unazad.
Uspeo sam da stvorim sopstveni mir, koji na Zemlji nisam imao.
Imao sam verenicu. Dugo smo se zabavljali, zatim živeli zajedno. Onda sam je zaprosio..
Imali smo kompaktan život. Skladan par. Bili smo..
Imao sam drugare. Svaki je bio najbolji, nijedan se nije mogao odvojiti. Jedan drugome, da je bilo života i zdravlja, bili bismo kumovi.
Nisam upisao ništa nakon završene srednje škole. Mogao sam. Moji drugari jesu. Nagovarali su i mene. Ali sam se zaposlio i bio zadovoljan skromnom platom. Onda su oni stasali nakon par godina studiranja. Zaposlili se i postali prezadovoljni. Meni, plata je stajala u mestu. I onda sam prekvitao to u glavi. Shvatio sam da želim porodicu da osnujem, ali i da moram da je izdržavam. Ovom platom, teško.
Skakao sam badžijem. Gde god sam stigao, u svakoj zemlji koju sam posetio. Bavio sam se mnogim ekstremnim sportovima. Nikada nisam sedeo. Nisam bio parazit. Stizao sam sve, pa čak i o devojci da brinem. Ona to tako kaže J Bila je ljuta na mene zbog tih sportova, ali sam joj uvek posvećivao pažnju i kada je u meni bio poslednji atom snage.. Nikad zadovoljna..
Zbog svog temperamenta i jake volje, odlučio sam se za Vojno vazduhoplovstvo. Upao sam u prvi krug. Vojna Akademija Beograd. Poslednje dane provodio sam sa porodicom, prijateljima, verenicom. Oprostio sam se sa porodicom i odlučio da napravim oproštajnu žurku za drugare. A uz to želeo sam da zaprosim nju.
Nisam ni slutio da se na taj način zaista opraštam..
Otišli smo u vikendicu, gde je žurka bila organizovana. Prvo što sam hteo je da je zaprosim. Želeo sam da to uradim trezan. Da izgovorim sve što mi leži na srcu, da pustim pokoju suzu i hrabro joj stavim prsten.
Popio sam ipak malo. Jer sam se tresao od nervoze. Ali ne toliko da ne znam šta radim ili gde sam. Pristojno. Kao kada nazdravljamo.
Otišao sam do auta po prsten. Shvatio da sam ga zaboravio na noćnom stočiću. Rekao sam drugarima da moram da odem, devojci sam rekao da sam zaboravio telefon.
Upalio sam auto i uputio se nazad ka kući. Ušao sam brzinski u sobu i pretražio sve. Onda sam shvatio da mi je prsten bio u džepu od jakne. Nasmejao sam se. Verovatno od ogromne treme zaboravio sam da je tu stajao. Majka je čula buku i izašla, bila je skoro ponoć. Rekao sam da je sve u redu, da sam došao da uzmem nešto. Poljubio sam je u čelo i istrčao iz kuće..
Na putu do vikendice smeškao sam se. Samom sebi sam bio smešan. Pogubljen. Ali opravdano. Jednom srce voli tako jako. Jednom se takva ljubav oseti..
Približavao sam se jednom od opasnijih krivina na putu do vikendice. Odjednom sam osetio jak bol u grudima, zatim sam video da gubim kontrolu nad autom. Mislim da je auto sam zaplesao jer bih rekao da sam ugledao neko ulje na asfaltu. I tu je bio kraj. Svest se izgubila. Pred očima samo crnilo. Tup udarac grudima u volan. I bio sam izbačen kroz šoferšajbnu..
Od tog trenutka, postao sam stanovnik nečega neobičnog. Plavetnila, belih oblaka – Neba. Ništa od loših misli mi nije prolazilo kroz glavu. Ničega se nisam sećao.
Onda je prišao jedan od sada mojim komšija gore. Bio je to neki Andjeo. Ispričao mi je šta se sa mnom zaista dogodilo. Povratio mi je svest..
Andjeo: ,,Imao si nesreću. Srce ti je puklo od udarca grudima u volan. Iskočio si kroz prednje staklo, jer nisi bio vezan. Prolaznicu su mislili da je auto spusten u kanal, nisu tebe videli. Najednom, neki prolaznik te je ugledao. Bio si naduven. Iskasapljen. Nisi ličio na sebe. Porodica te je jedva identifikovala..“
Čudno.. Ne osećam se loše, ali mi suze same idu. Ne osećam bolove, iako se to skoro dogodilo prema njegovim rečima. Ne osećam ništa.. Apsolutna tišina!
Posmatrao sam narednih četrdeset dana moju porodicu, devojku, prijatelje sa Neba.
Ta sahrana, moja, bila je puna ljudi. Mnogima sam se čudio što su došli. Mnoge nisam ni prepoznao. Ali nisam prestajao da se čudim svim tim suzama. Majka nije znala za sebe, devojka je sedela i ćutala, drugari su se onesvešćivali na momente..
Tajac. Muk..
Nakon svih ovih godina. Isto se osećam. Ja se nisam ni promenio. Niti sam imao uslova. Ovde je sve lepo, ne može da bude loše, da bih se trudio ka boljem.
Majka, redovno, svakoga dana odlazi na moj grob. Odnosi mi cveće. Upali sveću, popije sa mnom kafu. Ja sedim na oblaku i posmatram. Čuvam je dok ide cestom ka meni, čuvam je kada se kući vraća.
Drugari su se oženili svi. Nije prosla nijedna svadba, nijedno veselje da mene nisu pomenuli. Hvala im!
A devojka.. Kažu da je na Zemlji taj osećaj govorenja o takvoj osobi sramotan. Kažu da se zove zloba. Andjeo je rekao da se nepunih dva meseca nakon moje smrti udala za nekog dečka. Na to, rekao sam da joj samo želim sreću. Ne mogu odavde nikome pružiti ono što bih želeo. Jer nisam živ.
Čuvajte najmilije, dok su živi. Ne činite ništa loše, ako znate da će biti povredjeni. Volite ih i grlite, jer to je najčistija ljubav. Živite punim plućima i čistom savesti. Znajte da je život jedan, da se treba potuditi sad i baš ovde i u ovom trenutku. Jer kasnije.. Možda bude kasno.
