Može li čovek biti bezgraničan?
Da ne oseća preterano veliku bol, ne saoseća sa drugima neku nepriliku, ne ume da podeli radost ili ..da se nikad ne nasmeši..
Edi, čovek koji stvoren za umetnost. Zapravo jednu od vrsti istih, dakle pisac.
Godinama je sastavljao svoju prvu knjigu. Pisao je iz delova, prolazile su godine, čekajući nije je ni napisao. Vadio se na nedostatak inspiracije. Zapravo je bio lenj..
Bio je lenj, neodgovoran, dosadan.
Život bi mu prolazio pred nosem. Dan po dan, nedelje, meseci, godine.. Prazne stranice knjiga, kao i njegov umetnički život.
,,Ne napuštaj sobu, doći će..“, ,,Ma Edi, šta je to za tebe, par stranica, makar za nedelju dana..“, ,,Možeš ti da odradiš i više, danas eto ne moraš..“ .. –Edi je tako tešio sebe. Pogrešno!
Čovek nije bio upoznat sa optimizmom. Nije umeo da sredi prvo sebe, pa da bi se pokrenulo nešto oko njega. Ako sebe ceniš, ići će stvari lakše. Ujedno ceniće te i drugi!
Mnogi su njega cenili, njegov dar i talenat za pisanje. On ga nije shvatao, niti budio, već čuvao duboko u sebi. Na dnu.. I dovodio sebe do litice.
U trenutku, činilo se da će pasti. Da će ga tama i ponoć sačekati, pa i Andjeo bi ga pustio i ne bi mu pružio krila.. Jer upravo Edi, nije želeo sebi da pomogne.
Stajao je na vrhu zgrade, obučen u odelo, mirisao je vazduh koji je bio tek na domak oblaka. Previsoka zgrada, a činilo se da nema nigde žive duše. Samo pokoja ptica proleti, avion nadleti i tišina. Padneš li Edi, čeka te pakao, a ako ne, možda i slava. Buran život.
Vratimo se na staro, na početak. Dani, nedelje, meseci bez inspiracije. Ležao bi po ceo dan, čitao knjige, gledao ratoborne filmove, retko kad prošetao a i tad bi ljudi zurili u njega. Zapustio se. Nije ličio na sebe. Imao je dugu kosu, bradu, išao je ulicom kao beskućnik. A ne kao neko ko ima koeficijen inteligencije iznad proseka, čak četvorocirenog broja..
Edi je imao ugovor, potpisan sa jednom kućom. Ukoliko u dogovoreno vreme donese ispisane stranice knjige, kuća će mu besplatno objaviti knjigu čak u hiljadu primeraka. Pozamašan tiraž.
Jednoga dana, tako šetajući, naleteo je na ulici na bivšeg drugara, zapravo šuraka. Oženio se njegovom sestrom Edi, ali to je trajalo svega nedelju dana. Onda su se razišli sporazumno i svako na svoju stranu. Od tada je prošlo skoro deset godina. Edi nije vidjao svoju bivšu ženu, niti njenu porodicu. Do danas. Šurak ga je zaustavio na ulici. Edi je bio poput beskućnika, a Vern se bavio dilovanjem, te je imao dosta novca. Ponudio je Ediju piće, pristao je. Na kraju razgovora, Vern je ostavio Ediju jednu malu kesicu i u njoj poklon, uz to i vizit kartu.
Edi je znao da je to neka vrsta nedozvoljenih supstanci, ali je samo stavio u džep od jakne, pomišljajući da kasnije to baci.
Dok se peo stepenicama svoje grade, Edi je krenuo rukom ka džepu da izvadi ključeve. Sa ključevima je izvadio i tu kesicu. Ugledao je svoju stanodavku, kojo j je novac dugovao unazad mesecima i u svoj toj žurbi tabletu je progutao. Ona je krenula da viče, kao po običaju, a Edi je doživljavao u sebi neko novo iskustvo..
Bio je slep, ali je mogao videti. Bio je gluv, ali je mogao čuti.. Nevidljiv osećaj, prijatan..
Ta tableta imala je čudnu moć. Mogao je čuti svaki šum, svaki glas. Mogao je rezonovati stvari veoma velikom brzinom. Sve stvari koje je nekada pročitao, odgledao na televiziji odjednom bile su mu dostupne. Umeo je sve da koristi. Mozak je radio punom parom..
Čim bi došao kući, Edi je krenuo sa raspremanjem stana. Za šest sati stan je izgledao potpuno drugačije. Čistije, novije. Nije unosio hranu, niti neko piće u organizam. Niti je palio cigarete. Prosto, nije osećao potrebu, a opet, osećao se veoma jako..
Edi je uspeo za samo četiri dana na ispiše knjigu. Predao je gospodji sa kojom je ugovor sklopljen. Začudjeno rekla je kako će pogledati njegov rad kasnije. Medjutim, čim je Edi stigao kući, sačekale su ga govorne poruke. Bila je to ta gospodja, ishvalila je rad i više nego dovoljno. Tiraž je odlučila da poveća i sa jednim veoma dobrim čekom da časti Edija..
Život je dobio cenu..
Edi je tog popodneva otišao do Verna. Setio se vizitke i tako je pronašao njegov stan, želeći da nabavi još tih tableta.. Medjutim, zatekao je veoma luksuzni stan u strašno lošem stanju. Stvari su bile razbacane, pocepane, polomljene.. A Vern, sedeo je na krevetu. Kada mu je Edi prišao, od straha šta je ugledao pao je. Vern je bio mrtav. Kao i svaki diler, što na kraju završi.
Nakon nekoliko dana, Edi je pronašao Vernov štek sa tim tabletama i manju svotu uštedjevine. Odlučio je da to pametno iskoristi. Jedan deo novca uložio je u sredjivanje sebe, doterivanje. Zatim drugi deo novca je upotrebio našavši dobru i proverenu laboratoriju, kako bi nastavio sa pravljenjem tih tableta. Njegov organizam je navikao na njih, ne sme posustati. A samo će se od njih bolje osećati.
Vredi li tako živeti?
Priča nije istinita. Po motivima je iz jednog filma, čiji naslov sada krasi ovu priču.
