Hejjj, seko, osmeh nikad ne gubiš. Zaboravila si to. Ispod nosića ti je..
Ono što preokreće život, naopačke, što te izludi, zaludi, razveseli, obraduje, izmami osmeh.. S druge strane, može u sekundi da te spusti do samog dna. Oduzme ti sve.
Dodir, lepa reč, namiguša kroz blagi osmeh, zagrljaj, poljubac u čelo ili glavu. Sigurnost. Osećaj sreće. Ne potcenjuj tu moć! Nikada..
Ne može svako, nije stvoren svako da ume i uzvrati tu moć. Može, ali ne bude uvek iskreno. Potrebno je nešto više od toga. A zamisli gradiš sve to, onda u trenutku uradiš delić pogrešno, skreneš sa puta i omakneš nogom. Sruši se sve. Tek tako. Izgubiš ono što si imao, stvarao. I niko ti nikada ne može dovoljno biti kriv, do sebe samog..
Bili smo mali. Ja sam imao sedam, a sestra pet godina. Otac nam je bio jako bolestan, a majka je morala da radi, pazi na njega i odgaja nas. Bili smo srećni onim što smo imali. Nije bilo puno toga, ali opet nismo usamljeni. Što je bitno. Jer je to najveći poraz: biti sam.
Imali smo jedni druge. Imali, kažem, a onda je otac preminuo. Od teške bolesti..
Patili smo, bili smo jako tužni.
Nastavili smo svoje živote. Majka je radila, ja sam išao u školu a sestra je sedela kod kuće sa komšinicom. Nismo imali novca za predškolsku ustanovu, a kamoli boravak u njoj.
Jednoga dana, kada sam kretao u treći razred, sećam se, sestru je majka spremala za prvi razred. Skupila je novac za njenu uniformu, očešljala joj je i vezala kikicu. Pripremio sam joj knjige za školicu i otišao nešto pre njih. Majka je ispratila sestru i krenula na posao. Bila je srećna kada nas je videla u dvorištu škole, kao djake. Bila je ponosna.
Okrenula se i izašla iz školskog dvorišta. Pretrčavala je ulicu sve trčeći. U jednom trenutku nepažnja mladog vozača, moju majku odvela je u smrt.
Bili su to tinejdžeri, oko dvadeset su imali. Vozili su jako brzo. Slušali muziku preglasno. Nisu marili za saobraćaj, a pritom su bili pripiti.
Po nas je došla komšinica. Sva uplakana. Shvatio sam da nešto nije bilo u redu, ali nisam ni slutio da smo majku izgubili..
Prošlo je par godina.. Sestra i ja smo bili u domu. Kada sam napunio osamnaest izašao sam iz doma, te se preselio kod naše nekadašnje komšinice. Dogovorili smo se ako neko bude pitao, ja sam podstanar. Inače, nije želela jedan jedini dolar od mene da uzme. Sve je ona finansirala.
Nije imala svoju decu, jer je živela za sopstvenu karijeru. Ali je nas oduvek smatrala svojima.
Ispunila mi je želju i upisala me na boks. A onda sam i našao posao. Celoga dana bih utovarivao ribu kod jednog čoveka, čistio je, sredjivao, prodavao.. Sve poslove sam ja obavljao da bih što više novca zaradio. Uveče onako umoran, svratio bih do stana da se istuširam i nešto pojedem. A onda bih odlazio na dvočasovne treninge. Jako brzo sam napredovao, kretao se ka većim rangovima..
Nikada nisam dozvoljavao da sestra dolazi na bilo koji meč. Nisam želeo da gleda kada ja udaram ili me udaraju. Bolove nisam toliko osećao, jer me je život veoma povredio. I bio je jači od svakog mog protivnika. Veoma.
Zaradjivao sam baveći se boksom više nego radom na pijaci. Ali opet i tu je novac kapljao. Trudio sam se..
Jednoga dana, nisam se nadao, tokom meča na jednom od turnira boksa koji su se par puta održavali u našem malog gradu, imao sam strašnog protivnika. Nije bio strašan ali je bio dosta uvežban i baš ratoboran. Imao sam malu dozu straha, ali nisam odustao.
Pretukao me je. Ležao sam dugo. Nisam se pomerao. I u jednom trenutku ugledao sam svoju sestru u prvom redu. Navijala je za mene. Onda sam pogledao svog trenera i shvatio da je on to učinio. Nisam bio ljut. Jer je bila ponosna na mene.
Podigao sam se. Počeo sam da plačem. Slike su mi letele kroz glavu velikom brzinom. Prvo tatina smrt, majčino stradanje, naša borba kroz život, sve to sam pratio od malih nogu.. A onda sestra koja nikada nije volela nasilje, nije bila ljuta već je došla da me bodri.
Krenuo sam na protivnika svom svojom silom. Nikada veću snagu nisam mogao da skupim i iskoristim. I pobedio sam ga. Nije pobeda bila glavni cilj, ali sam želeo da budem odličan u onome što radim. Jer uvek nas mala sreća potera a onda naidje delić negativnih stvari i potonemo. Pa sve ispočetka. Dosadilo je..
Na kraju meča, proglasili su me pobednikom. Pitali su me: ,,Imate li šta da izjavite?“ Rekao sam, da sam ponosan na ono što imam u životu. Da mi je sestra najveće blago, da su mi roditelji imali samo nju ostaviti u amanet. Da shvatam šta život čini sa nama i od nas.
Za kraj mog govora publika mi je poklonila dugominutni aplauz. Zahvalan sam. Ali nešto što je doseglo do mojih ušiju su bile sestrine reči iz publike: Hvala ti bato!
Život slabiće štedi. A one jake baca na iskušenja. Odluči šta si u ovom životu.
„imati sestru je čast, a imati brata privilegija.. imati oboje, znači imati sve na svetu i zauvek biti zahvalan..“
