Ne steži me, ako me voliš..
Zašto me daviš, šta time želiš postignuti? Ko sam ti zapravo ja, ili šta?
Rob ili ljubav?
Živela je u jednoj velikoj kući, na samom kraju proplanka..
Imala je predivnu kuću, koju je dobila u nasledstvo od roditelja. Imala je svoje radnike, koji su brinuli o sobama, o hrani, o bašti i vrtu. Za svakoga je imala poneki posao.
Nije sedela baš besposlena. Završila je fakultet i bavila se komponovanjem muzike za klavir.
Njene note su se mogle čuti po drugim proplancima koji su se nalazili u blizini njene kuće. Prijale su svakom čoveku koji bi prošao tuda pa čak i životinjama, pticama..
Divili su se njenoj genijalosti i notama koje izlaze iz crno-belog klavira..
Soba joj je bila specijalno za muziku obezbedjena. Imala je zidove koji nisu dozvoljavali da muzika izlazi vani, ali zato je ta soba sadržala prelepu malu terasu. Imala je pogled na ostale proplanke kada bi se gledalo u daljinu, a ispod te terase nalazio se vrt pun cveća. Bazen isto tako pored njega. Voda je bila kristalno čista, jer se svakog jutra veoma rano i uveče veoma kasno uključivala pumpa za regulaciju vode. Devojka je uživela da pliva rano ujutru, zato je zahtevala da voda uvek bude čista.
Nije to ni bio neki zahtev, samo su ljudi koji su plaćeni za svoj posao upravo obavljali isti..
Svakoga dana, upravo nakon plivanja njenog u bazenu i vraćanja u kuću, ona je svirala. Voda i plivanje jeste crpilo njen organizam, ali je zato koncentracija bila na tom nivou da probistri mozak i time je crpila inspiraciju. Izvor inspiracije je uvek bio uključen na maskimum, nakon plivanja.
Dok je svirala svakoga dana svoje prve note, kako bi ,,razmrdala“ prste, kako sama kaže, na terasu je sletala uvek jedna mala ptičica. Svetlo plave boje sa ponekim detaljima u boji. Uvek je cvrkutala neku svoju pesmicu. I time bi devojci pomagala oko inspiracije..
I tako jednog dana devojka oduševljena pticom, jer je stvorila mnogo dobre kompozicije zahvaljujući njoj, odluči da zatraži od baštovana da uhvati tu pticu. Zahtevala je da to bude na najmanje bezbolan način, da kavez bude velik dovoljno da ona oseti komfor.
Kućića je bila prelepa, velika i bela. Zapravo kavez. Ptičica je i dalje pevala, ali sada veoma blizu devojke. I nju je to više očaravalo pogotovo što u tim trenucima dok ona stvara kompoziciju može i posmatrati ptičicu koja se dičila svojom malom kompozicijom koju izvodi devojci.
Prolazili su dani, meseci.. I kada je skoro godinu dana bilo od dana kada je devojka dobila novog, malog stanara i prijatelja, počelo je da se dešava nešto neočekivano. Ptičica se razbolela, počelo je perje da joj opada, a sve manje i manje je pevušila. Dok nije na kraju prestala skroz i tako uginula.
Devojci je bilo jako krivo, ali u tim danima dok je ptičica gubila perje ona je izbegavala da svira. Čak je zatražila od baštovana da je prebaci da neko drugo mesto. Da se ne nalazi više u muzičkoj sobi..
Kada je ptičica uginula, devojka je bila tužna i danima nije želela da svira. Čak nije ni plivala. Sedela je na rubu bazena i kvasila noge gledajući zamišljeno u vodu. Onda joj je prišao baštovan i rekao sledeće:
,,Ako misliš nekoga da voliš, ne možeš ga zatvoriti. Ne možeš ga tako čuvati od drugih, od sveta, od svega. Nije ti rob, već prijatelj, ljubav, neko bitan. I ne zaslužuje da ga gnjaviš, crpiš, jer zauzvrat na kraju nećeš ništa dobiti. Sem, čežnje, patnje, boli. Smrti. A ti razmisli šta se dogodi kada nekome uskratiš slobodu, jer ga želiš samo uz sebe videti. Nije to ljubav, već posesivnost. Nije to sreća, već žal, bol..
Ne vezuj nekoga okovima, već lepim rečima i zagrljajem!“
Tada se baštovan samo okrenuo i otišao kako bi nastavio svoj posao, a devojka je ostala na rubu bazena u suzama..
