Tragedija. Nešto što navikom prihvatimo. I ipak naviknemo da živimo sa tim.
Ovo je istinita priča o životu jednog dečaka. O izgubljenim snovima, ne proživljenom detinjstvu, ne ostvarenoj dečačkoj želji..
Nedaleko od Kragujevca nalazi se jedno selo. Neću ga imenovati. U tom selu ima oko dve stotine stanovnika. Znate kako je na selu, kuća do kuće, svako svakoga poznaje.
Jednoga jutra mali dečačić otišao je sa babom na grob svoga dede. Kod kuće su ostali roditelji sa njegovom starijom sestrom. Ipak je veliko domaćinstvo u pitanju. Stariji domaćin je nedavno preminuo te sada njegov sin mora da brine o svemu. Dok je baba kroz plač čistila spomenik svog pokojnog supruga, dozivala ga, često Bogu postavljala pitanja kao što je: žašto si ga uzeo? Mali dečak je trčkarao izmedju spomenika. Igrao se sa leptirima koju su sletali na sveže, tek stavljeno cveće u vaze.
U jednom trenutku, baba je izgubila dečaka iz vida. Okrenula se dozivajući ga. Brisala je suze sa lica, koje sada već imalo ozbiljne crte na sebi. Dozivala je, dozivala..uzalud. Pored kapije na samom ulazu, pronašla je dečakov kačket. Onda je njen strah postao veći. Ne tako dalje od ulaza na seosko groblje, bila su dva veoma stara spomenika. Nakrivljena ukoso. Ovoga puta jedan od njih je bio horizontalno na zemlji. Ispod njega je virila mala ruka.
Baba je vrisnula, zatim opet zapakala. Spomenik je bio izuzetno star i trošan, a dečačić veoma mali i nestašan, pa nije shvatio ozbiljnost situacije. Nažalost, tu je izgubio život.
Ležao je u lokvi krvi kada su došli roditelji sa komšijama da ga izvuku. Za roditelje to je bio najveći poraz u životu. Otac tog dečaka nedavno je izgubio i svog oca, a pre toga i dvojicu braće. Njih je četvorica bilo, dvojica su se obesila, jedan je otišao za inostranstvo, a drugi je ostao da obradjuje zemlju njihovog oca. Tragedija.
Ovako nešto se u selu nikada nije dogodilo. Svi su bili zaprepašćeni. Porodica ožalošćena, komšije zgranute, prijatelji dirnuti do bola.
Sahrana se odmah sutradan održala. Bilo je to mučenje i tuga. Došlo je dosta ljudi da oda počast dečačiću; došla je njegova učiteljica i drugari iz škole. Dolazili su ljudi koji su jedva znali za tu porodicu. Došao je svako ko je osetio potrebu..
Prolazile su godine.. Od nesrećnog dogadjaja porodica se još oporavlja. Majka dečaka je bila izuzetno loše zdravstveno. Otac takodje. Baba sebi nikada za života neće oprostiti što ga je povela sa sobom.. Sestra je u suzama što sama odrasta, bez svog brata..
Nekon četvrte godine od smrti dečačića, njegova majka je otišla do jednog manastira kako bi razgovara sa nekim iz te parohije. Otvorila je dušu nakon dužeg perioda i olakšala se. Čovek sa kojim je govorila pružio joj je potpunu podršku, stekao njeno poverenje. Nakon par meseci od njenog prvog dolaska, dao joj je blagoslov i rekao joj da bi bilo lepo da rodi još jedno dete. Da ponovo oseti tu ljubav koju ima majka koja podiže dvoje dece. Rekla je da će pokušati.
Prošla je godina.. Majka je ostala u drugom stanju. Odlučila je da će to učiniti, jer je još uvek mlada. Imala je tek devetnaest godina kada se prvi put porodila, a u dvadeset i osmoj je izgubila sina.
Porodila se bez ikakve muke, Bogu hvala, na svet je donela opet jednog dečaka. Sestra i otac su bili presrećni. Majka.. samo ona zna kako joj je bilo, kako se osećala u tom trenutku. I tuga i radost, sve se pomešalo.
Danas, posle sedam godina, taj dečačić je porastao i kreće u prvi razred. Isti je kao njegov brat koji je nastradao. Preslikan. Čak je isto živahan kao i on što je bio. Možda i više od njega. Ovaj dečačić je dobio ime Bogdan. Majka je smatrala da bi mu to ime najviše odgovaralo jer je na neki način Bogom dan. Božiji dar, nakon svih nedaća.
Porodica danas živi srećno u istom seocetu, sa tugom u srcu ali osmehom na licu!
(Ovu priču poklanjam mom bratu Danijelu, čija je ovo sudbina bila. Poklanjam je svoj deci koja su nastradala i nisu stigla da osete neke čari detinjstva. Neka vas andjeli čuvaju gore, kao što vas mi čuvamo u našim srcima!)
