Možda je moje prokletstvo u tome što sam želela uvek nešto što je iznad njega, iznad sveta. A njegova ljubav je bila viša čak i od toga. Iznad mojih želja, iznad onog grumena obojenog što sam nalazila u mraku življenja koje nikad nisam smatrala za poklon nekog svevišnjeg boga. Iako nisam govorila, verovala sam u svaku reč, u svaki drhtaj. Samo, bilo je tako živo da je ta ista živost nadomak mojih ostvarenja bila nekako mrtva. Kao da je sve za čime sam tragala bilo ugušeno tim ostvarenjem, kao da nije bilo puta. Tu sam se borila sa sobom. Borila sam se sa prostom ženom u sebi, onoj koja je gledala žmureći, koja je bežala od kamena, i sunca u njemu, koja je sve radila samo da smrvi tu želju za slobodom koja se nalazila samo u jednom pogledu. U tim bojama zemlje, našla sam sva jezgra tužne lave koja su odisala svežinom najlepšeg dana i čiji izvor sam osećala sve više i više. Kao da je nepresušna voda izvirala iz te zemlje i pojila moje biće dajući najlepši ukus svim dosadašnjim nemirima.
-Ti si neverovatan čovek, rekla bih mu.
-Ti me činiš neverovatnim.
-Previše zasluga mi daješ.
-Taman koliko treba. Ti si deo mene.
Pomislih, kako sam ja onda ja, da li ja postojim? Izgubim se u zanosu sena što mi zamrače sluh osećanja. Opet ona žena. Mrzim je. Ne čujem dodir, a ni u ljubav svoju ne mogu biti sigurna. U sebi ne nalazim ono što želim. Tek kada njegovi prsti slikaju linije života i tihih suština, znam da sam nadomak toga, samo toga, te kapi što boji prašine i odvede me izvan svega što me okružuje, iznad zebnje nevolja ljudi čiji vidokrug je sužen na nužnosti tela. Uvek se pitam da li su svesni da ne pliva duša u telu, već telo u duši. Možda su zato i nesrećni. Nije istina da je sreća za svakog različita, ista je. Samo, ne možemo nepojmljivo nazvati, a svaki pokušaj je greška. Ne vredi ni govoriti onda. Smejala sam se ljudima koji su je objašnjavali, kao da je to kakva matematička formula. Ta istost bi se za mene uvek svela na tihe suštine. Ili bi možda trebalo reći, tišine. Zalud je sva priroda sveta, ako u njoj tražimo sebe, jer nikada sebe u latici cveta nećemo naći. Meni je bio dovoljan drhtaj. Sva vrelina života urezana u neku davnu zimu, gde se gubi svako sećanje i čuje se otkucaj svakog bića ove planete, svaki uzdisaj pretvoren u jednu boju, svega što je bilo i svega što će ikada biti.
