Ti i ja, ovekovečeni bedom belog grada,
što se zavijanjem svojim dugo čuje u noći,
kao zastorom crnim umrtvljenog jada,
gde se ne bori niko. Protiv paučine, u samoći.
Tu više nismo mi. Pokosile su nas kandže bede,
surova božja šaka zatvara rajske dveri,
u tom prokletom padu, naša se volja jede,
dok naša srca cede, nestalne Letine kćeri.
Poklonjeni smo tišini, što kao avet pleše,
oko odvojenih tela, gde nit se sudbine cepa,
u okovima tame, što ih na nas Satana kleše,
odvaja ceo život, u kom nada prizvana krepa.
Mi nismo više mi. Kucaju kazaljke sata,
Kronove prastare šake, po vratima grebu zdanja,
samo nas jedan tren od izjedenog odseca jata,
a posle toga ništa. Ponoru đavo se klanja.
Ana Magda
