Godine (opet svehrišćansko) gospodnje 2015-te napisao sam recenziju stripa za koji sam smatrao da je najmanji na srpskoj strip sceni, zvanog „Buwa“. Tu sam pomenuo da je, pored toga što je najmanji po pitanju dimenzija, takođe i rekorder po broju monokadar-tabli, odnosno „splash“ strana sa dijalogom, sa njegovih 72 table, odmah iza „Crvenkape“ Vuka Palibrka sa njegovih 78 tabli bez dijaloga. Da citiram Pola Džozefa Votsona, „zamislite moj šok“ kad sam otkrio da je iste te godine izašlo stripče koje je sva tri „rekorda“ na domaćoj sceni, što od „Buwe“ što od „Crvenkape“, ruiniralo svojim izlaženjem, kao i to da je autor tog stripa Aleksa Gajić.
Strip je dužine 6 puta 5 i kusur centimetara. Dakle, daleko manji od „Buwe“ po pitanju dužine i širine. Strip izdanje ima 128 strana, od kojih 100 odlaze na sam strip, što znači da „Crvenkapi“ komotno „beži“ za 22 table, odnosno celu jednu američku strip-svesku. Uz to ima dijalog, što će reći ima 28 tabli više od „Buwe“ koja takođe ima gomilu tabli sa dijalogom. A da, strip se zove „Birokratija.“
Kako je nastala „Birokratija“ je priča za sebe, i iskreno ne želim da uskratim čitaoce tog zadovoljstva – nabavite strip i pročitajte sami, Aleksinim bradovitim rečima, celu storiju ove knjižice. Mali spojler – uključuje jednu kutiju, jedan buvljak, nešto slajdova, nešto šmirglanja, Vladimira Topolovačkog i štoštajoškojegičegagodtuitamoitd.
A o čemu je reč o „Birokratiji“? Pa, jedan škemba se rešava da pribavi rešenje o postojanju. Dakle birokratske zavrzlame, FT1P šalterisanje i borba za održavanje živaca, ali sa blagim preokretom. Umesto da traži rešenja za porez, ličnu kartu, ostavinsku raspravu, likvidaciju firme ili premeštaj u drugi grad, naš škemba traži papirologiju da samom sebi dokaže golu egzistenciju. Pitanja tipa „ko sam, šta sam, kako ću, zašto sam“ i slična ovde igraju glavnu sporednu ulogu. Zašto „glavnu sporednu“? Zato što, bizarno, nama ne odvlači pažnju toliko poenta stripa koliko bizarna situacija u kakvoj se škemba nalazi. Čekanje na šalteru da se dokaže da neko postoji. Aman, pa nema ničeg jezivijeg, a ujedno smešnijeg od toga!
Omanje cene papirologije (silnih obrazaca itd.) neodoljivo se lepo uklapaju u samu cenu „Birokratije“. Naime, za nju sam dao možda 200 dinara na štandu „System comicsa“ (standardnog Aleksinog izdavača) ove godine, a jurim je još od 2015-te. Sećam se da sam razgovarao sa Aleksom u Nišu, takođe ove godine, i dok smo lokali hmeljov sok, ječmeni napitak i pivo, dotakao sam se „Birokratije“, i ako se ne varam skrenuo mi je pažnju da se to vrlo brzo razgrabilo jer je tiraž bio vrlo mali. Al eto, došlo je do reprinta, i iskreno mi je drago da jeste. Mada malo i nije, jer (opet, ako se ne varam) ti prvi primerci su deljeni džabe, valjda.
No nema ni veze, 200 dinara je nikakva cena za ovakav strip. Ali me je ta jurnjava za „Birokratijom“ te tri godine ironično podsetila na jurnjavu za drugim vidovima papirologije kakve nam same birokrate tutnu u krilo kada nam treba nešto. „Ajde, blago dedi, na šalter 5, pa zgrada 2 šalter 4 za uverenje, auuuuu, pa čekaj, ti si tad studirao tamo, pa moraš da ideš u njihovu ispostavu i da vadiš potvrdu, onda dođi ovde u petak, jer sutra ne radimo te usluge, pa onda…“ Ježim se od same pomisli.
No više se ježim koliko brzo i koliko malo Gajiću treba da od monotone (i objektivno bolne) stvari poput birokratskih kretenizama napravi neverovatnu low-SF priču u maniru nekih od najkvalitetnijih SF pisaca prošlog veka. Daleko od toga da „Birokratija“ može da se meri sa, recimo, Tarkovskim i njegovim „Stalkerom“, ali je prilaz bitan – napraviti okruženje koje je jezivo slično našem, sa tek dovoljno prisutnim elementom naučne fantastike.
Nema tu šta mnogo više da se kaže. „Birokratija“ je super stvar i treba da se pribavi za tih nikakvih 200 dinara. Nije Aleksi bilo dovoljno da štampa stripove na kartonu, pa onda da štampa svoj skicarnik i na kraju da nam daje duguljaste stripove, sad je morao i ovu sitninu da nam baci. I naravno, ovo mu daje čast da opet rukovodi stripom koji je „naj“ u nekom smislu (ovde čak tri; overite opet prva dva pasusa) iako je već autor „Pljosnatog stripa“, „najduguljastijeg“ na domaćoj sceni. Još mu fali da odradi strip A1 formata pa da popuni policu trofejima (i cenim da sam mu upravo dao novu ideju, ajoj bogo…). No, toliko o tome. I toliko o „Birokratiji“.
