Pričajmo malo o vrlo veseloj temi – raspadu bivše Juge.
OK, tema je malo zeznuta, pa ćemo se samo vrlo malo dotaći najgnusnijeg. Četiri naroda su definitivno ratovala – Srbi, Hrvati, Crnogorci i Bosanci. Bilo je i frikcije na drugim frontovima. Ti narodi su ujedno imali i najviše žrtava. E sad, preostala dva naroda, Slovenci i Makedonci, nisu toliko propatili. Makedonci su prošli bez ikakvog ratnog sukoba u ta doba, a Slovenci su pregrmeli jedan vrlo kratak. Ekonomski gledano, Slovenija je i najbolje prošla tu. Činjenično je stanje da je monetarno i privredno najjača republika bivše Juge.
Ali to ne znači da su raspad i tranzitivno doba prošli bez problema. Upravo suprotno, problemi su tek tada počeli da se množe.
Poslušajmo reči Tomaža Lavriča, bez preterivanja jednog od najboljih slovenačkih strip autora sadašnjice. U svom albumu „Nova vremena“ on bez pardona govori o ružnim elementima društva novonastale republike Slovenije u najturbulentnije doba za bilo kog eks-Jugoslovena. Poput ostalih slovenačkih autora, Lavrič se u svojim delima pretežno – i perfektno – bavi socijalnim boljkama. Rasizam, homofobija, seksizam, narkomanija, korupcija, ekonomski krah…od svega pomalo u „Novim vremenima“. Naravno, pomaže i činjenica da je Lavrič ovo kapitalno delo odradio prilično savremeno za svoje vreme (u prevodu, najranije izdanje „Novih vremena“ je izašlo 2000. godine, nepunih deset godina nakon proglašenja nezavisnosti Slovenije, gde je sve opisano još uvek bilo sveže u očima i ušima naroda).
Naravno, odmah nakon prve strane (tačnije, nakon Lavričevog i uvodnika Zorana Penevskog) vidimo da je Lavričeva misija da poobara stereotipe. Stereotip je da je Slovenija prosperitetna i bez mana, barem u zemljama bivše Socijalistične federativne republike. Drugi, paralelni stereotip je da je prethodno državno uređenje bilo savršeno. Kratak prolog „Stara vremena“ upravo ilustruje suprotno, i pritom postavlja atmosferu koja će se provlačiti kroz ceo album.
A atmosfera je sledeća: mračni kutak prati mračniji kutak, crno-beli kontrasti preovladavaju, crtež je taman toliko stilizovan da prikaže osnovne (ružne?) crte ljudi; sve je prigušeno i intimno, čak i kada je radnja napolju; dijalozi su neretko ispresecani i obogaljeni. Nekako teže padaju trenuci koji nisu uokvireni senkom, koji su „obelodanjeni“. Dve konkretne priče, „Pljačka“ i „Anđeo“, se odvijaju pretežno u toku dana. Kod ostalih je mahom ravnomerno preraspodeljeno šta se odvija noću, a šta danju. Elem, ti segmenti koji su „osvetljeni“ čitaocu stavljaju do znanja da ne postoji trenutak dvatesetčasovnog ciklusa koji je bezbedan od negativnog elementa u tadašnjoj (sadašnjoj?) Sloveniji.
Svaka storija nosi svoje antijunake. „Sused“ govori o bivšem JNA vojniku i njegovom komšiji, koji je klinja sveže uvežen u skinhedse. „Pljačka“ koristi pljačku kao centralni motiv, ali sve što se dešava okolo nje savršeno ilustruje zašto je do nje došlo i kakve je ljude uključilo u se. „Osvetnik“ se drži jednog nevinog malog ljubitelja stripa koji trpi svaku moguću nedaću koja dete može da zadesi. „Uterivači“ je interesantan mali dragulj, koji se dotiče bivših agenata Uprave Državne Bezbednosti a sadašnjih unajmljenih atentatora i uterivača. „Anđeo“ govori o dve generacije propaliteta – starijoj, alkoholičarima, i mlađoj, odnosno narkomanima. I, naravno, tu je kratak i logičan „Epilog“, gde se sve završava nimalo optimističnom crtom.
Svaka od ovih vinjeta pojedinačno vuče drugačije elemente za ispitivanje. Ako govorimo o generacijskom dijapazonu, vidimo da je širok. Ni najmlađi članovi društva („Osvetnik“) ni najstariji („Sused“) nisu izuzeti od pakla iza kulisa. Detenac iz „Osvetnika“ redovno pije batine od drugova iz škole, od siledžija na putu kući, ali ništa od toga ga ne pogađa kao prostituisanje njegove majke za novac, za golo preživljavanje. Sa druge strane, „Susedov“ bivši JNA vojnik trpi redovne grafite od neonacista i skinhedsa samo zato što je penzionisani vojnik bivše države, po pomenute dve ekstremne grupacije „agresorske“. Razlika između ova dva slučaja je u razrešenju konflikta. Vojnik je spreman da potegne pištolj i da se odbrani, ali umesto toga bira da se tiho povuče nakon po njega kobne, konfliktne noći. Detenac, sa druge strane, u svom najnežnijem dobu prisilno postaje najgrublji – i uzvraća udarac. Simbolično gledano, ove dve priče savršen su primer kako se stare moralne vrednosti gase uz jedva čujni jecaj, i kako mladi naraštaji od ranog doba počinju da nakrivo rastu i stasavaju.
Situacija sa mladim parom koji planira da opljačka banku iz „Pljačke“ jezivo je slična nebrojenim situacijama u Srbiji/Jugoslaviji tokom devedesetih. Smisli plan, drpi novac i beži u inostranstvo. Ovo je priča koja i te kako nema junaka. Bahati biznismen otvoreno flertuje sa devojkom (koja radi u banci, te to ovu pljačku čini poslom iznutra) pre no što njen dečko maskiran dođe da sef olakša za nekoliko smotuljaka novčanica. Penzioner koji je u istoj toj banci ne radi ništa povodom pljačke, prvenstveno zato što je star i pod uticajem srčanog udara, i koji postaje fokusna tačka raspleta ove pričice. Naime, niko odavde nije otišao sa novcem, a desile su se najmanje dve smrti.
Nedostatak posla svako drugačije prihvati. Uterivači iz „Uterivača“ i klošari iz „Anđela“ dve su krajnosti. Klošari mahom pijanče, traže novac od ljudi ne bi li nastavili pijančenje i spavaju unaokolo pijani kao letve, majke i šta sve još ne. Glavni uterivač već je na staklenim nogama glede posla, a i glede života – žena ga je napustila zbog njegove nasilne prirode, para nema, nikome ne veruje, vazda zapada u tuče… Naravno, ta njegova priroda dolazi mu glave onda kada zezne posao i prebije pogrešnog čoveka. Sa druge strane, nema mnogo aktivnosti kod pijandura, sem kod jednog, a i njegova je pretežno reproduktivne prirode. Jedna od narkomanki mu zapada za oko, te ovo postaje platonska ljubavna priča modernog doba, koja se otprilike završava kako i počinje – opštim mrtvilom. Romeo i Julija špriceva i pivskih flaša.
Lavrič nije jedini autor koji je otvoreno govorio o crnjem elementu slovenačkog društva, niti će biti poslednji. Njega izdvaja od drugih autora njegov svetonazor, njegovo osmatračko oko. Naime, nema mnogo okolišanja u njegovim pričama. Sve je na mestu, i sve je otvoreno i izloženo Bogu (ako ga ima) na istinu. Nema subjektivnosti u smislu da jedan lik vodi priču (čega recimo ima u „Dnevniku Ane Tank“ Iztoka Sitara), već je od početka do kraja album jedan niz događaja namenjen da bude posmatran kritički, sa distance. Ovo su društvene situacije spremne za analizu, i nije netačno pretpostaviti da je Lavrič i sam bio svedok pojedinih, samo u drugačijem obliku, naravno.
Najubitačnija pretpostavka ipak je ona koja se ekstrapolacijom može iskristalisati iz „Novih vremena“ – sličnost sudbine Slovenaca sa sudbinama drugih naroda SFRJ; čak i zemlja koja je prošla ekonomski najbolje iz celog tog nereda je bila i ostala u sopstvenom neredu. Prosečan Slovenac bio je u istom ekskrementu kao prosečan Hrvat, ili prosečan Crnogorac, ili prosečan Srbin, ili bilo ko. Kolateralna šteta igrarija velikih. A ako taj prosečan Slovenac, ili uopšteno ako taj prosečan pojedinac padne… pa, tu je ona analogija sa kipom iz Knjige Danijelove, gde su stopala pomešano gvožđe i glina. A znamo šta se dešava kada se stopala kipa okrune i raspadnu. Lavrič na ovo upozorava oštrom rečju i perom, i iskreno, ne upozorava bez razloga.
NAPOMENA: Na portalu je već bilo reči o radu Tomaža Lavriča, u tekstovima Miša Koprivice. Topla preporuka svima da ih pročitaju i podele sa ostalima zainteresovanim za ovaj tip materije.
