Svako novo vreme svojim blagodetima lagano, skoro neprimetno unosi promene u život ljudi. Jedna od najvećih blagodeti dvadesetog veka svakako je televizija koja je svojim programom izazvala revolucionarnu promenu u korišćenju vremena na štetu svesti gledalaca.
Masovan ulazak u domove počeo je krajem šezdesetih godina da bi početkom sedamdesetih bilo ređe sresti kuću bez televizijskog aparata nego bez mašine za pranje veša. U početku program je emitovan svega nekoliko sati, zatim u dva dela: jutarnjem-školskom i večernjem, ozbiljnijem terminu. Školski program je bio veoma bogat obrazovnim emisijama pre svega strane produkcije a kasnije i veoma kvalitetnim domaće. Mnoge škole su u svoje učionice smestile tu čarobnu kutiju, u ormarić odignut od poda vitkim nožicama sa vratima koja su se zaključavala starinskim, dugačkim ključem kako radoznali učenci ne bi istraživali po proizvodu tada domaće industrije. Učiteljice su rado uključivale aparat nekoliko minuta pre početka jedne od emisija školskog programa radujući se zabavi i novim saznanjima skoro kao i malšani ispred nje. U vreme prikazivanja emisije u učionicama je vladala tišina. Prekidana je retko oduševljenjem nastalim uspehom iluzije tehnologije zasnovane na filmskoj umetnosti koja je svakim danom postajala sve veće oruđe moćnika.
Slične scene ponavljale su se svakodnevo oko sedam i petnest, u terminu kada je bio emitovan crtani film a zatim nastavljale na starijim generacijama emitovanjem dnevnika i ostalog programa. Subotnje veče je odvlačilo šetače sa korzoa, drugove iz kafana i penzionere iz svojih klubova pravo za trpezarijski sto ili u retke fotelje na projekciju filma, često vesterna sa odličnim glumcima i radnjom u kojoj je uvek pobeđivala pravda. Gledaoci su strepeli, patili i radovali se zajedno sa akterima.
Lagano, skoro neprimetno umesto intermeca sa predivnom muzikom počelo je prikazivanje prvih reklama domaćih proizvoda koje su najpre obaveštavale a zatim sve više stvarale potrebu za kupovinom prezentovanog proizvoda. Čini mi se da se njihova učestalost eksponencijalno povećavala svake godine da bi u osamdesetim sa otvaranjem novih kanala eksplodirala. Retke su bile televizijske stanice kojima reklamni program nije bio dominantan. Naravno novo doba je pored ne brojenih kanala donelo celodnevno trajanje programa, obilje repriza i na žalost potpunu posvećenost gledalaca.
Televizija je postala fenomen koji je zaposeo um običnih ljudi potpuno menjajući način život. Statistika govori da prosečan stanovnik ovog grada svakodnevno ispred ekrana provede nekoliko sati, da jede ispred njega, komunicira sa ukućanima, ponekad i sa ekranom a često i zaspi. Ekrani su ušli u dnevne, spavaće, dečije i ostale sobe. Portabl aparati u kuhinje, terase i dvorišta naročito u vreme sportskih prenosa a danas u kompjutere, telefone i na bolborde koje je nemoguće ne primetiti.
Moć iluzije zavladala je planetom omogućavajući moćnim ljudim da utiču na svest svih gledalaca. Dobre reklame loših proizvoda stvarale su nagonsku potrebu za posedvanjem a reči veštih govornika uspešno menjale uverenja dajući gubitnicima izglenu šansu. Gledalac više ne mora da bude kritički nastrojen i da razmišlja već po automatizmu, uglavnom prihvata preovlađujuće mišljenje nesvestan rezultata.
Najveća šteta je naneta porodici zbog sve manje komunikacije i tema koje su postale tabu. Otuđenje od drugih, od samih sebe i sveta oko nas glavne su odlike ovog užasa o kome niko ne govori. Nekoliko puta sam došao u iskušenje da razbijem ekran i prekinem, konačno agoniju zavisnosti kojoj nisam odoleo. Na to su me naveli nekoliko puta prikazivanjem događaja na način koji su želeli, menjajući suštinu događaja. Da nisam bio svedok i učesnik istih možda bih poverovao? Srećom odlučio sam da se upustim u borbu najpre sa samim sobom znajući da kada pobedim sebe njihov uticaj će postati sasvim nevažan. Čudio sam se moći koja je uspevala da mi izmami takvu potrebu.
Nastavio sam da gledam program po programskoj šemi, birajući emisije i filmove koji su me zanimali uz obavezno isključivanje tona u vreme reklama. Preostalo vreme obogatilo je moj život vraćajući ga skoro u normalu. Ponovo sam bio svestan bogatstva knjiga, muzike sa starog gramofona, razgovora, hobija na koje sam skoro potpuno zaboravio. Ponovo sam bio svestan sebe, sadašnjosti i svog okruženja. Uživao sam mnogo češće, ispunjen lepotom života bez ideja koje i danas plasiraju na veoma vešt način direktno nesvesno, pravo u podsvest.
Obzirom na prirodu posla kojim se bavim pojavio sam se u nekoliko emisija na kratko, trudeći se da koncizno odgovorim na postavljena pitanja pružajući gledaocima podatke koji su opisivali moje stvaralaštvo. Svestan sam činjenice koja već decenijama neprikosnoveno vlada a koja govori da događaj koji nije zabeležen kamerama i nije emitovan zapravo nije ni postojao. Žao mi je zbog nje ali nastavljam po starom, odnosno novom i uživam.
Mnogi prijatelji su slušajući moju priču i sami probali. Većina je uspela bogateći svoj i život ukućana. Srećan sam zbog sebe i njih i nadam se da će nastaviti da prenose priču otvarajući već otvorene oči.
Decu ne čuva televizor već im kvari oči i korenito menja psihu. Siguran sam da će se svako ko posmatra svoje dete najpre po njegovim potrebama a zatim i po fizionomiji koja će se neprekidno i nepovratno menjati uveriti u potpunosti.
Um ne ispunjava program već misli koje neprekidno lete noseći na svojim krilima osećanja. Nadam se da će i drugi poput mene njihov tok usmeriti u pravcu svojih a ne tuđih želja?
Mnogi danas internet porede sa televizijskim programom navodeći jednaku štetnost. Slažem se, delimično zbog razlike koja se ogleda u interaktivnosti. Za njega važe ista pravila kao i za televizijski program i uz njihovu primenu posledice su znatno smanjene.
Sve u svemu, sve se svodi na izbor programa ili tastera kojim se gasi virtuelni a gledalac vraća u stvarni, realni svet prepun zadovoljstava i mogućnosti.
Oslobodite se ropstva živeći život u kome je razgovor potreba, razumevanje bogatstvo a godišnja doba i vremenske prilike povod za ispunjenje čula.
Uveren sam da ćete uspeti.
