Da si me samo jednom okupao kišom lepih reči,
i posuo ružinim laticama
dok se suze radosnice suše na mom licu.
Da si me samo jednom poveo za ruku,
kroz sve one ulice kroz koje koračamo razdvojeni.
Da si samo jednom okusio miris mog tela,
znao bi kakvog je ukusa lojalnost –
znao bi da te čekam, verno i tiho.
Prinče moj,
u bajkama postoje princeze,
ali ja nisam jedna od njih.
Princeze ne viču,
ne psuju.
Sede prekrštenih nogu, sa rukama u krilu,
One ne rade ono što ja radim –
ne bole ih reči neizgovorene,
ne skupljaju izgubljene snove.
Ja se zavalim u svoju stolicu mašte,
i sanjam da sam i ja tvoja princeza,
kao što si ti moj princ,
ali princeza novije verzije –
ona koja nije savršena,
ali voli savršenije nego što bi iko mogao.
Međutim, prinče moj,
realnost mi udara šamar:
Ti imaš ceo harem žena,
a ja imam samo sebe.
I ponekad tebe.
I možda, samo možda,
Nekad u tvojim očima vidim onu bajku,
ali ona se uvek rasprši,
jer ti ne tražiš princezu
nego prolazni san.
