Subotom popodne se pakujem,
kasno uveče putujem.
Nedeljom ujutru raspakujem
emocije, poljupce, zagrljaje,
pa dugo u svojoj glavi stvaram neke doživljaje.
Prvo ti poklonim osećanja kroz neke male sitnice.
Recimo, nacrtam nas kao neke male skice.
Dugo se divim svom remek delu.
Znaš ti već, ne umem ja da budem u nekom umetničkom odelu.
Ali se trudim…
Stvarno se ponekad istinski potrudim
da izgledamo na papiru kao da smo zaista to mi,
a ti se nasmeješ, da mi se srce ne slomi.
Zatim odustanem da crtam naše portrete, jer
odavno se izgubila moja mašta, još onda kada sam prestala biti dete…
Poklonim ti poljupce koje sam dugo čuvala za tebe,
a ti me onako nežno prisloniš uz sebe.
Nestane čitav svet u tom trenutku.
Samo mi postojimo, u nekom našem malom kutku.
Dok ti pokazujem svoje stvari u maloj torbi
San mi se smeši, i ja posustanem u toj borbi.
Ponedeljak. Obaveze. Gužva. Opet čekam nedelju da dođem do tebe. U svojim mislima.
