Pri nabrajanju velikih imena srpskog stripa, nemoguće je zaobići Darka Perovića. Ovaj rođeni Aranđelovčanin je iza sebe ostavio pozamašan rezime pun nagrada na polju stripa, rada u animaciji i storibordingu, a tu su i jedan objavljeni strip album pre odlaska u inostranstvo, rad na Bonelijevim serijalima „Magični vetar“ i „Šangajski đavo“, kao i za francuskog izdavača „Soleil“, plus još jedan album u Srbiji i kvalitetni reprint onog prvog, koji ga je manje-više i stavio na stripovsku mapu (kao prvo delo duže forme; njegovi kraći stripovi su osvajali nagrade na domaćem terenu koliko i širom sveta). Svima je poznata njegova saradnja sa španskim scenaristom Enrike Sančezom Abulijem, kao i sa italijanskim scenaristom Đanfrankom Manfredijem (videti pod „gorepomenuti Bonelijevi serijali“). Njegovi stripovi su se nalazili u većini domaćih strip revija u toku osamdesetih i devedesetih, poput „Trona“, „Yu strip magazina“, „Patka“, „Strip manije“, itd.
Ipak, „Brek“ je ono što bi možda donekle trebalo da bude asocijacija na život i delo Darka Perovića. Svoje prvo albumsko izdanje „Brek“ je doživeo 1990. godine, u izdanju „Kondora“ iz Lipovljana, nakon što je pre samo tri godine debitovao u „Yu strip magazinu“. Kada se to uzme u obzir, „Brek“ predstavlja jednu od najranijih srpskih neo-noir priča u stripu, koja donekle ima i svoje duhovne naslednike u drugim domaćim stripovima (na pamet padaju „Golub regulator“ Bore Milićevića, koji je u četiri dela izlazio u časopisu „Strip manija“ kasnih devedesetih, pa onda donekle „Romero“ scenariste Milana Konjevića i crtača Aleksandra Babića – kojeg u trećem broju odmenjuje gorepomenuti Bora Milićević – kao deo povezanog univerzuma tadašnjih Luxor stripova u istom tom periodu, pa tu figurira i narativa trenutno dva albuma stripa „Beskrvni“ Scenariste Marka Stojanovića i velikog broja crtača širom Balkana). U njoj imamo preovlađujuće crno-bele tonove, puno senki, likove sa cigarama ušrafljenim između usana, duge kišne kapute, melodramatične dijaloge, futurističku pozadinu, pucnjavu, anti-herojizam, itd. I naravno, ta priča ne bi bila ništa bez hladno-kiselog antiklimaksa od završetka i ostavljanje istog otvorenim za buduće storije.
Na prvi pogled, Perović prati sve konvencije neo-noira. Glavni junak, Boris Brek, je tek toliko mračan i melodramatičan da se savršeno uklapa u jednog Marva iz „Grada greha“ ili Batoa iz „Duha u oklopu“ (inače oba ostvarenja su izašla dobrano posle „Breka“). Čak je i postavka njegovih prijatelja i poslodavaca slična na polju neo-noirskih konvencija; Mykotz, Pigmax i Libling su gotovo arhetipovi lukavog šefa, matorog saradnika i sitnog prevaranta u gostujućoj ulozi. Brek takođe vuče sa sobom i onu poznatu notu heroja koji je spreman da ubije, plus onu poznatiju „završio sam s tim životom, ovo mi je poslednji posao“, kakvu Švarceneger vuče u „Komandosu“. Ono što je novost je upravo to što se ovakav lik do pojave „Breka“ nije javljao ranije u srpskom stripu, konkretno nikada u ovom i ovakvom kapacitetu. A opet, sam Brek nije lišen karakterizacije dalje od svog postavljenog neo-noir šablona, što recimo vidimo u njegovom čitanju naizgled ljubavnog romana u prvim tablama stripa, ujedno i njegovog prvog pojavljivanja u istom. Veliki mrak sa savršeno isprskanom dozom iskrene ljudskosti – vrlo nalik samom Darku Peroviću, ovo je Brek glavom i bradom.
Žestoka inventivnost, ujedno i prelepi unikat srpskog stripa, je glavna ženska uloga, Zola Haberg. Najbolji način da se opiše ova femme fatale (sem upravo ove složene imenice pozajmljene od braće Francuza) jesu likuše koje u zadnje vreme glumi megatalentovana Frankošveđanka Eva Gren. Tačnije, te uloge su Artemisija iz filma „300: Uzdizanje imperije“ i Ava Lord iz filma „Grad greha: Cica za koju se ubija“ – obe mračne, nezavisne, spremne na sve da ostvare svoje ciljeve, ne libe se da ubiju ili povrede kada treba, jednom rečju žene sa kojim se ne valja kačiti ako vam je život mio. Zola je takva. Od njenog debija do kraja stripa nema tog trenutka gde ne iskazuje pune kvalitete svoje ličnosti. U naletu gomile nezgodnih individua koji žele da je smaknu, ona uspeva ne samo da se odbrani, već i da dobrano rani i pokoka veliki broj istih, što bi se i nastavilo da nije bilo nesrećnog naleta letećeg auta koji je obara u nesvest. I sa ispranim mozgom, umesto da bude tipična lutka koja služi novim gospodarima, ona je nezaustavljiva mašina za smicanje žrtava, i deluje tek za jednu sitnu nijansu hladnokrvnije nego kada je sama gospodarica svoje savesti i svesti. Pa čak i u trenucima kada joj obnaženoj ispiraju mozak u sklopu komplikovane futurističke mašinerije, Zola uspeva da čitaocu iskaže svu svoju ženstvenost, barem na onom telesnom nivou, i to onakvu čvrstu, nesputanu ženstvenost kakvu samo jedna femme fatale može da ima. Naravno, Zola je daleko od jednodimenzionalne. Kao i svako ljudsko biće bilo kojeg pola, Zola pokazuje stranu sebe gde se brine za Breka, gde oseća nešto prema njemu, makar to bilo i čisto kolegijalno (sarađivali su zajedno sve do jednog posebno škakljivog slučaja, gde im se račvaju putevi). Ovde, barem na onom kozmetičkom nivou, nema bezveze ugurane romanse između glavnog muškog i glavnog ženskog lika. Sve što Zola i Brek dele je platonsko, ne skroz profesionalno ali ne ni skroz prisno, savršeno za nešto realniji noir, iako je ta realnost prožeta letećim kolima. Zola samim tim i sama sadrži nešto od Darka Perovića u sebi (kako je više ljudi naglasilo, uključujući i eminentnije strip kritičare), nešto Perovićevog fizičkog lika se nazire u oboje njih, u Breku konkretno u frizuri i ustima, u Zoli konkretno u očima i nosu. Što naravno dodaje na njihovim već postojećim autobiografskim odlikama autora. No, Zola se ipak malo više izdiže od Breka, prvenstveno zato što je prvi ženski lik ovakve vrste u srpskom stripu, a potom i zato što je jednostavno beskrajno interesantnija ako se njena celokupna priča uzme u obzir. Samim tim, nije ni čudo što je na naslovnici ovog izdanja ona u prvom planu, dok je Brek u senci (u izdanju „Kondora“ iz devedesetih Brek je sam na naslovnici). Zola je ujedno i prva asocijacija koja trenutno maloj čitalačkoj publici „Breka“ pada na pamet kada pričaju o dotičnom stripu. Snažnih žena nema puno u našoj fikciji, čak i van stripa, a i ono malo što ih ima su prečesto domaćice, majke, bake, kćerke-pametašice ili zanosne ljubavnice, mučene učiteljice ili interesantne devojčice. Ako bi iko radio adaptaciju „Breka“ u bilo kom obliku, Zola bi bila savršeni izazov za domaće glumice, a i eventualni „probojni lik“ za sopstveni podserijal bilo koje medijske vrste, kao na primer Opasnica (eng. Hit-Girl) iz stripa, kasnije i filma „Fajter“ (eng. „Kick-ass“). Em bi srpskoj ženskoj čitalačko-gledalačkoj publici ponudilo nešto novo i uzbudljivo, em bi trodupliralo interes za strip među istim. Kao zaključnu misao o magnitudi Zole Haberg vredi pomenuti i količinu njenih crteža koje gosti na strip festivalima zatraže od Perovića da im crta sa posvetama, bilo po koricama stripa, bilo na zasebnim listovima.
Naravno, ono što neo-noir čini neo-žanrom je upravo to neo-okruženje, a Perović svoj svet (pretežno grad Marinopolis) kreira maestralno i pokazuje da tu neo-izaciju savršeno razume. Tama u ovom svetu je sveprisutna i ne popušta ni u jednom trenutku. Futuristika i sirova primalnost se savršeno prožimaju, gde nakon velelepnih zgrada i omažolikih letećih vozila (sve ovo odiše ne malim uticajem filma „Istrebljivač“ – eng. „Blade Runner“ – koji je tada bio svež i popularan) prate scene sa oronulim gradskim četvrtima i propalim skladištima gde likovi muče druge likove. Čak i scena Zolinog ispiranja mozga pokazuje blend moderne tehnologije i neandertalske potrebe za nadmoći. Ali Perović ide i korak dalje. „Brek“ je poznat i po količini detalja koje autor unosi u svoje crteže, te recimo na strani 20 (18 u originalu) vidimo da most na kome Mykotz stoji ima sa strane posebne „saksije“ koje su deo konstrukcije, a u kojima je zasađeno drveće. Ovo deluje kao logička progresija potrebe za kiseonikom i generalno biljnim svetom u jednom tehnokratskom futurističkom društvu gde preovlađuju metal i plastika proštepani elektronskim kolima i silikonskim čipovima. Drugi primer Perovićevih igrarija jeste kombinacija ćirilice i latinice na uličnim znacima, novinskim naslovima i imenima radnji i lokala. Ovaj svet je poput sveta „Ratova zvezda“ (ili pomenutog „Istrebljivača“), pošto se oseća kao da je u njemu življeno; nema sjajnih noviteta, hromiranih poliranih pisti iz budućnosti. Sve je prljavo, ozleđeno, zidovi i mašine krvare ulje i benzin, odela nisu cakum-pakum „Aberkrombi & Fič“ nova, već podrpani kaputi koji deluju nezgrapno za nošenje, ili ne preterano laskavi duksevi i pantalone na osobama bilo kojeg pola. Ovaj svet je očešan na više mesta, što služi kao prelepa refleksija samih likova koji u njemu obitavaju.
Sve u svemu, „Brek“ se ipak malo pomakao izvan stripovske opskurnosti. Pojavio se na stranama (i naslovnicama) kragujevačke strip revije „Kiša“, i plakatima „Međunarodnog strip festivala“ iz istog grada, godine prve. Samim tim je interes za ovim stripom polako počeo ponovo da raste. Njegov univerzum je i sam Darko tu i tamo širio (nešto od toga je prisutno i u njegovom drugom albumu „Duboko i hladno“). Interesantan podatak je i taj da je „Brek“ skromno popularan i u susednoj Hrvatskoj (što donekle i ima smisla, pošto je prvo izdanje albuma davne devedesete tamo i izdat), možda čak i za nijansu više nego ovde trenutno. Ono što mu ostaje je da osvoji nestripovsku publiku. Prema tome, draga moja gospodo, urgiram vas da pribavite sigurno najvrednije delo Darka Perovića i da uvidite kakve kreativne dragulje možete izvući iz tame (polu)zaborava. A drage moje dame, vas najiskrenije molim da pružite šansu silini jedne Zole Haberg. Da zavirite u psihu jedne od najinteresantnijih dama domaćeg stripa i da možda svoje manje dame, bile one kćerke, nećake, sestrice ili drugarice, motivišete da joj uzvrate uslugu na njenoj silini time što će kreirati nove, jače i interesantnije cure i curice koje odlaze dalje od norme i prelaze granicu monumentalnog uspeha i neugasive, besmrtne slave.
