Već skoro pola veka u našem komšiluku živi čovek koji se svojim izgledom i ponašanjem ne razlikuje od prosečnog čoveka kog možete da sretnete na ulicama svog grada. Ipak, Talal Elzik nije prosečan stanovnik naše zemlje. Konzulu Palestine u Srbiji i našem sugrađaninu postavili smo mnoga pitanja o životu diplomate, ali i o pogledu na srpske običaje, kulturu i hranu iz jedne drugačije perspektive. Kroz odgovore na naša pitanja, Talal Elzik objašnjava kako je došao u Srbiju, ali i zbog čega je ostao, a daje i svoje viđenje bivše Jugoslavije i Srbije nekada i sada.
01. Da krenemo od početka.Kada ste dosli u Srbiju i zbog čega?
– Došao sam u Srbiju 15. septembra 1966. Tog dana se sećam dobro. Došao sam da studiram. Ovde u Jugoslaviju. Bivšu Jugoslaviju.
02. Zbog čega ste se odlučili baš za Jugoslaviju?
– Kod nas je sistem školovanja takav da se nakon završetka srednje škole polaže prijemni ispit na nivou cele države. Po tom sistemu dozvoljeno je da đak ne položi dva predmeta, ali da na oba ima preko dvadeset pet od sto poena. Moj ukupan prosek bodova bio je 87, ali sam iz hemije imao dvadeset četiri boda, tako da sam pao maturu. Tada sam čuo da u Jugoslaviji za upis na fakultet nije bitna matura već da je samo bitna završena srednja škola. Zbog toga sam odlučio da dođem za Jugoslaviju. Međutim, kada sam došao za Beograd, iste večeri želeo sam da se vratim kući. Stigli smo ujutru, vozom iz Istambula. U vozu smo upoznali jednog Hrvata koji je znao engleski. On nas je odveo u dom „Lola Ribar“ u Beogradu, oko osam sati ujutru, a onda je otišao. Sa mnom je ostao samo moj komšija. Tu smo se odmorili i izašli da nešto pojedemo. Međutim, u to vreme je retko ko u Jugoslaviji znao engleski jezik. Onda sam počeo da razmišljam kako ću da se snađem, kako ću da nađem stan, kako ću da nađem institut za strani jezik… Tako da sam rekao svom prijatelju – Slušaj, ja se sutra vraćam. Malo smo obilazili grad, a uveče mi je prijatelj rekao da ide u oblizak sâm. Rekao sam mu da ne ide, da će da se izgubi, međutim, nije me poslušao i otišao je, a ja sam ostao da spavam. Kada sam se probudio oko dvanaest sati a njega još nije bilo, pomislio sam – ovaj se izgubio. Ipak, vratio se oko jedan sat. Pitao sam ga gde je bio tako dugo, a on mi je rekao da je naleteo na neke naše zemljake koji su već dve – tri godine u Beogradu. Naši zemljaci su ujutru došli kod nas i zaista su nam pomogli da se snađemo. Tako sam ostao ovde. Te godine sam učio jezik, i pošto nisam radio ništa drugo, rešio sam da obnovim maturu. I tako, pišem ja svom sada pokojnom bratu – Prijavi me za maturu, ali nemoj nikome da kažeš i pošalji mi knjige. I stvarno, on mi je poslao knjige, ja sam učio, otišao da polažem maturu i vratio se odmah, pre nego što su rezultati izašli. Kada su izašli, ispostavilo se da sam položio.
03. Kako ste posle toga došli za Kragujevac?
– Te godine, dok sam učio jezik u Beogradu, bio sam aktivan u Međunarodnoj uniji palestinskih studenata. Stalno smo imali sastanke u stanu, i ja sam razmišljao – Ako ostanem u Beogradu, nema ništa od studija. Pošto sam hteo da studiram mašinstvo, pitao sam gazdaricu kod koje sam stanovao na Banovom Brdu da li zna za neki fakultet van Beograda, i ona kaže – Kragujevac, pošto je jedna njena rođaka bila baš iz Kragujevca. I zaista, došao sam ovde, prijavio se da polažem prijemni ispit, položio ga i upisao se na Mašinski fakultet u Kragujevcu.
04. Kakve su tada bile razlike između Palestine i tadašnje Jugoslavije?
– Za mene je jedina razlika bio jezik. Zaista, što se tiče ljudi – vrlo, vrlo su bliski, imaju slične običaje kao kod nas – tako da je jezik bio jedina razlika. To, i vremenski uslovi. Kod nas nije padao sneg. Prvi put sam ovde video sneg i iskusio hladnoću.
05. Kako ste se navikli na hladnoću i sneg?
– Nikako. Na hladnoću se nisam navikao ni dan danas, iako sam ovde skoro pedeset godina. A sneg volim, kada pada i kada ga ima dosta, ali ne i kada počne da se topi.
06. Kako ste uspeli da savladate jezik, pošto ljudi koji su stručni za to kažu da je srpski jezik vrlo teško naučiti?
– Zahvaljujući porodici kod koje sam živeo na Banovom Brdu – mužu i ženi s dvoje dece, naučio sam jezik. Zaista su mi dosta pomogli, jer sam živeo sam sa njima pa sam silom prilika morao da progovorim. Mada je bilo i nekih spletki. Kod pokojne gazdarice je svaka druga reč bila „u materinu“. Jednog dana sam je pitao – Branka, šta to znači, a ona me pogleda i kaže – Pa, to ti je kao „dobar dan“. Sutra sam otišao na časove u institut za strani jezik i pitao sam profesorku šta to znači. Htela je da me ubije. Nije htela da mi kaže. Pitao sam starije kolege i oni su mi rekli. Tako se ja vratim kući, uđem unutra, a tu sedi gazdarica sa nekom ženom, a ja im kažem – U materinu. Kaže ona – Šta kažeš!, a ja joj kažem – Pa, ti si mi rekla da je to „dobar dan“. Ali, zaista su bili fantastični prema meni. Tu sam osetio roditeljsku toplinu, ponašali su se prema meni kao da sam član porodice. Gde god da su išli bio sam sa njima. Tu sam naučio jezik, i kada sam polagao nakon četiri meseca, profesori nisu verovali da sam boravio samo četiri meseca u Jugoslaviji dok nisam pokazao pasoš.
07. Sada, kada znamo kako ste ovde došli, recite nam kako se desilo da ostanete u Srbiji.
– Sudbina. Zaista sudbina… Upoznao sam svoju suprugu ovde, u Kragujevcu, u Prištinskoj ulici. Stanovao sam prekoputa nje. Moj stariji brat mi je poslao pismo da treba da dođem na svadbu, a ja sam čuvao neki materijal za odelo, a čuo sam da njen otac šije, pa sam doneo materijal kod njega da mi sašije odelo. Tako smo se upoznali. A inače, za nas, Palestince, važi da ako ne možemo da živimo u svojoj zemlji, u Palestini, onda je svejedno gde živimo. Dom je tamo gde je čoveku dobro i prijatno i tamo gde se ne oseća kao stranac, a ja se zaista nikada nisam osetio kao stranac u Srbiji.
08. Da li Vam nedostaje Palestina?
– Da. Zaista mi nedostaje. Svakom Palestincu nedostaje Palestina. Znate kakav je problem, da ne ulazimo u političku situaciju. Recimo samo da sam ja Palestinac a da nemam pravo da živim u svojoj zemlji. To je zaista teško. Da je situacija drugačija, moguće je da bi bilo drugačije. Palestina je u mom srcu, ali i u srcu moje supruge i moje dece, pogotovo od kada su bili u Palestini prvi put. Zaista su mogli da osete koliko Palestina nedostaje meni, a sada nedostaje i njima.
09. Kako je Vaša porodica bila prihvaćena u Palestini, da li su bili prihvaćeni kao i Vi ovde?
– Moja porodica je živela u Jordanu. Prvi put sam vodio suprugu tamo 1972. godine. Nisam hteo da joj pričam bilo šta. Rekao sam joj – Otići ćeš i sama ćeš da vidiš kako je; mada su je zemljaci dosta zafrkavali – Do granice sa Sirijom ćeš vozom, a posle na kamili… Njoj je bilo neprijatno, ali rekao sam joj – Kad budeš otišla, videćeš. I tako sam je odveo kod mojih. Oni su je odlično prihvatili. Moj otac i brat tada su živeli u Kuvajtu, ali majka, baba, braća, svi su je prihvatili kao člana porodice, a koliko sam video po onome što ona priča, i ona je prihvatila njih kao svoje.
10. Tadašnja Jugoslavija, a sada i Srbija, u dobrim su odnosima s Palestinom, a grad Kragujevac je pobratim sa Jerihonom. Vi ste kao konzul Palestine imali veliki udeo u održavanju prijateljskih odnosa. Pre svega, recite nam, kako se deslio da postanete konzul Palestine u Srbiji?
– Prvo sam radio dve godine u Zastavi, a zatim sam prešao za Beograd da radim kao predstavnik iračke avio kompanije do 1996. godine. Devedesetih godina počele su sankcije protiv Iraka, pa sam ostao bez posla. Onda mi je moj mlađi brat, koji je tada, kao i danas, radio u kabinetu predsednika Palestine, predložio da, kada već nema posla, počnem da radim u ambasadi Palestine dok ne krene posao sa Iraquie Airways. I, tako sam 1998. godine ušao u ambasadu, prvo kao službenik. Kada je došao sadašnji ambasador Palestine u Srbiji, Mohamed Nabhan, sa kojim sam se znao od ranije, i koji poznaje moje kapacitete, on je odmah tražio da budem postavljen za konzula Palestine u Srbiji. A što se tiče pobratimljenja grada Jerihona i Kragujevca, meni je cilj bio, posle dešavanja u bivšoj Jugoslaviji 90-ih godina koja su ocrnela sliku Jugoslavije u muslimanskom i arapskom svetu, da tu sliku izmenim. Kada smo jedne godine supruga i ja krenuli za Jordan, na aerodromu u Amanu, ja sam prošao šalter za građane Jordana, ali je moja supruga zadržana na šalteru za strane državljane. Pitao sam policajca šta se dešava, gde mi je supruga, a on mi je odgovorio da ona ne može da uđe u zemlju. Kada sam pitao zašto, on je samo rekao – Ne može. Tražio sam da pričam sa njegovim šefom. Kada sam njega upitao zašto moja supruga ne može da uđe u zemlju, pitao me je kakve ja imam dokaze da je to moja supruga, iako joj na vizi piše da je supruga građanina Jordana. Odgovorio sam da piše na vizi da je to moja supruga, da je i prezime isto a da imam i venčani list. On mi je tada rekao da imaju naređenja da ne puštaju Srbe u zemlju. Pitao sam ga kako zna da je moja supruga Srpkinja, jer tada je postojao samo pasoš Jugoslavije. Ipak, nekako smo uspeli da uđemo u zemlju… Zato je moj cilj kao konzula postao da vratim stari sjaj prijateljstva iz 70-ih, 80-ih, pa, čak i 60-ih godina, koji je postojao između bivšeg jugoslovenskog naroda i arapskog naroda i, hvala Bogu, zaista sam u tome i uspeo. U jednom trenutku, pozvao me je ambasador Palestine i predložio mi je da grad Jerihon pobratimo sa nekim gradom u Srbiji, i pitao me je šta ja mislim, koji bi to grad mogao da bude. Ja sam odmah rekao – Kragujevac. On je rekao da se slaže i odmah smo uputili zvanično pismo iz ambasade gradonačelniku da bismo želeli pobratimljenje ta dva grada. Gradonačelnik je bio oduševljen. O našem sadašnjem prijateljstvu mogu da posvedoče i članovi Centra za negovanje tradicionalne kulture – Abrašević, koji su po mom pozivu prvi put gostovali u Palestini, gde su dočekani kao stari prijatelji. Hvala Bogu, slika Srbije se promenila i u očima Palestinaca. Dokaz za to je da sam imao velikih poteškoća kada sam prvi put hteo da organizujem gostovanje Palestinskog folklornog kluba u Srbiji – niko nije hteo da dođe. Svi su bili uplašeni pričama o ratu, a naročito o odnosu Srba i muslimana. Ali, verujte da kada je ta grupa napuštala Srbiju, sa aerodroma su otišli u suzama. Već kada sam organizovao sledeći dolazak, svađali su se ko će da pođe.
11. To znači da za pozitivniju sliku Srbije u Palestini možemo da zahvalimo Vama?
– Tako je. Meni i ambasadi. Takođe, moram da istaknem, da zahvaljujući Palestini, gro arapskih i muslimanskih zemalja nije priznao odvajanje Kosova od Srbije.
12. Vi ste radili na približavanju naših nacija još kao student, a i danas, veliki uticaj na odnose naše dve zemlje ima i Generalna Unija Palestinskih Studenata u Srbiji.
– Da, to je udruženje diplomiranih Palestinskih studenata, koji su studije završili u bivšim jugoslovenskim republikama. Znate, najlepše doba života su upravo studentski dani. To doba nikada ne može da se zaboravi, a studente koji su diplomirali ovde, u bivšoj Jugoslaviji, od kojih je najveći deo studije završio u Srbiji, veže ljubav prema srpskom narodu i prema Srbiji, gde su i proveli te najlepše dane svog života. Oni tu ljubav nikada nisu zaboravili i zbog toga su i osnovali udruženje. Oduševljeno su prihvatili i ideju o bratimljenju, a kada god je u Palestini gostovao neko iz Srbije, oni su ga dočekali kao svog. Primera radi, kada je „Abrašević“ prvi put gostovao u Palestini, na aerodromu nas je dočekao predsednik tog udruženja. Članovi „Centra“ i tadašnji direktor, Živomir Ranković, mogu da potvrde da se taj čovek nije odvajao od nas za sve vreme trajanja posete „Centra“, ostavivši sve svoje poslove po strani. Nevezano za zvanični program koji je grad Jerihon organizovao povodom posete naše grupe, članovi udruženja nisu dozvolili da „Abrašević“ napusti zemlju a da njegovi članovi ne posete sva kulturno-istorijska obeležja Palestine. I zaista, grupa je obišla sva mesta – i hrišćanska i muslimanska. Tada se prvi put desilo da je tako velikoj grupi dozvoljen ulazak u džamiju Al-Aqsa, za šta možemo da zahvalimo Udruženju, koje je tražilo odobrenje vlade Palestine za tu posetu. Obišli su tada i Betlehem (Vitlejem, prim. aut.) i crkvu koja je izgrađena na mestu gde je rođen Isus Hrist, kao i Jerusalim i crkvu koja je podignuta na mestu gde je razapet i sahranjen Isus. Inače, red za ulaz u crkvu u kojoj je rođen Isus dosta je dugačak i na ulazak se čeka oko pet sati. Kada sam objasnio policajcu na ulazu ko smo mi, pustio je „srpske prijatelje“ preko reda i rekao da ne žurimo i da sve lepo obiđemo. Takođe, bili su i na Mrtvom moru, Brdu iskušenja i u crkvi na njemu, a posetili su i jedan pogon za preradu urmi, gde je vlasnik i direktor tog pogona insistirao da svakom članu da po kilogram urmi, a oni su za uzvrat, uz pratnju harmonike, odigrali jedno kolo za radnike pogona. Zanimljivo je, da su se radnici vrlo rado priključili tom kolu. Želeo bih još da kažem da smo ustanovili godišnje manifestacije – „Dani Palestine u Kragujevcu“, a u Jerihonu se održavaju „Dani Srbije“. Kada smo krenuli u tu posetu Palestini, iz Srbije smo poneli srpsku hranu namenjenu za „Dane Srbije“. Količinski, to je bilo mnogo hrane, ali za dvadeset minuta, nestalo je sve što smo poneli. Na istoj manifestaciji nastupao je i Palestinski vojni orkestar koji je svoj nastup otvorio intoniranjem pesme „Tamo daleko“, koju su pevali na srpskom i na arapskom jeziku. A ono što je bio zaista zanimljiv prizor, i što je simbolično pokazalo prijateljstvo naša dva naroda, je kraj manifestacije kada su igrači iz naša dva ansambla – srpskog i palestinskog, zajednički odigrali srpsko i palestinsko kolo, vioreći pritom sa obe zastave.
13. Kada već pričamo o zastavama, sećam se zanimljive fotografije palestinske i srpske zastave sa te posete. Čini mi se da ta fotografija nije napravljena na proslavi.
– Vreme te posete poklapalo se sa nedeljom omladine Palestine. Palestinski narod je jedini u svetu koji danas živi pod okupacijom. Na mnogim mestima u Palestini nalaze se punktovi izraelske vojske. Tog konkretnog dana, ceo palestinski narod izašao je da mirno protestvuje na barikadama. „Abrašević“ je želeo da izrazi svoju solidarnost sa nama time što će da pođe u mirnu šetnju. Kada smo došli u blizinu jednog od punktova, dogovorio sam se s direktorom da devojke i mlađi ostanu pozadi dok ostali koji žele mogu da priđu bliže samoj barikadi. Malo njih je želelo da ostane. Bili smo licem u lice s izraelskim vojnicima. Jedan od članova palestinskog ansambla, koji je inače već bio u poseti Srbiji, popeo se na automobil noseći i srpsku i palestinsku zastavu. Od tog momenta nastala je vrlo dobra fotografija, iako je taj dečko zbog toga dobio batine, a i zastave su mu bile oduzete.
14. Pomenuli ste da su Palestinci uživali u srpskoj hrani, kao i da su svi zajedno igrali kolo. Kako biste uporedili palestinske i srpske običaje i kulturu?
– Skoro identični. Hrana je dosta slična. Jedna od razlika bila bi što se u palestinskoj kuhinji više koristi povrće. Što se tiče gostoprimstva, Palestinci su kao i Srbi, vrlo gostoprimljiv narod. Kao primer, naveo bih mladića koji je razvio naše zastave na barikadama. Isti dečko je u svojoj kući napravio ručak za celu našu grupu – svih trideset i šestoro nas. Takođe, jedan roditelj studenta koji završava fakultet u Kragujevcu želeo je da pozove grupu na ručak, ali pošto nismo mogli da odemo kod njega, on je svakom članu naše grupe kupio po kilogram urmi. Gde god bi se „Abrašević“ pojavljivao dobijao bi poklone. Pre dolaska naše grupe u Palestinu, grupa palestinskih igrača bila je u Srbiji. Ti mladići i devojke nisu se odvajali od naše grupe za vreme boravka u Palestini. „Abrašević“ je imao koncerte u Ramali, Hebronu, Jerusalimu i na kraju u Jerihonu. U tom trenutku dešavala se agresija na pojas Gaze i predsednik je izdao zabranu održavanja skupova. Međutim, načelnik okruga Jerihona odlučio je da se održi koncert u znak solidarnosti i bratstva srpskog i palestinskog naroda. Ansambl nije mogao da izvede ono što je želeo, ali je nastup ipak bio fantastičan.
15. Dakle, uprkos razlikama u podneblju, istoriji i veri – kultura i običaji su nam bliski.
– Jedna stvar mi se urezala u sećanje i nikada je neću zaboraviti. U našoj grupi za vreme te posete bila je i televizijska ekipa koja je intervjuisala sve članove. Kada su upitali Janka, dečaka od desetak godina, kako se oseća u Palestini, da li ima razlika, on je odgovorio da smo toliko daleki jedni od drugih po kilometraži a tako smo bliski po osećanjima, prijateljstvu i običajima.
16. Da li možete nešto da nam kažete o inicijativi da se podigne srpska crkva u Jerihonu?
– Kada je povelja o bratimljenju s Jerihonom potpisana u Kragujevcu i kada je grad Kragujevac odlukom dodelio tri stipendije godišnje za palestinske studente, na čemu mu puno hvala, mi smo hteli nekim gestom da se odužimo za to. U Jerihonu, Rumuni imaju svoju crkvu, Rusi imaju svoju crkvu i muzej, pa zašto i Srbi ne bi imali svoju crkvu. Tražili smo od predsednika, i dobili smo odobrenje, da dodelimo jedan plac Srpskoj pravoslavnoj crkvi, gde god srpski narod želi, da podignu svoju crkvu. Sadašnji vladika Pećke patrijaršije, koji je inače proveo više godina u Jerusalimu, izrazio je želju da ta crkva bude sagrađena baš u Jerihonu. Međutim, kada smo otišli za Palestinu gradonačelnik Kragujevca, vladika Jovan i ja, vladika je predložio da je bolje da se taj plac zvanično preda patrijarhu kada dođe u posetu, ali do danas patrijarh još nije došao u Palestinu. Inače, pravoslavne crkve koje postoje u Jerihonu su predivne. Rumunska crkva je izrazito lepa. A u dvorištu ruskog muzeja postoji drvo, Zekerijev dud, koje je još uvek živo, pod kojim se Gospod Isus odmarao pre nego što se popeo na Brdo iskušenja.
17. Da bismo razbili predrasude o tome kako žive diplomate u Srbiji, recite nam, kako živi palestinski konzul.
– Moje razmišljanje je oduvek bilo isto – čak i dok sam radio u JAT-u kao jedan od direktora – ja sam na radnom mestu bio direktor, ali van radnog mesta – čovek kao i svaki drugi. Tako sam se ponašao i tada, a i sada kada sam konzul. Moram takođe da napomenem da se i ambasador Palestine, kao i svi drugi članovi naše ambasade, ponašaju sasvim normalno, kao i svi drugi građani. Recimo, naša ambasada jedna je od retkih koja nema obezbeđenje na kapiji. Naša ambasada otvorena je za svakoga ko želi da dođe. Svako može da uđe. Mi nismo kao Amerikanci ili Nemci pred čijim ambasadama mora da se čeka po par sati. U vreme već pomenute posete srpske grupe Palestini i ambasador Palestine bio je u Jerihonu na odmoru, tako da nam je posvetio dosta vremena. Bili smo i gosti na ručku u njegovoj kući. Ne ponaša se ni malo drugačije od drugih, kao ni mi ostali.
18. To možemo da potkrepimo i činjenicom da upravo pre ovog intervjua bili na pijaci.
– Da. Ja uvek polazim od toga da je čovek – čovek. Bez obzira na to čime se bavi. Ako je neko direktor, onda je to na svom radnom mestu, a van njega treba da se ponaša normalno. Ja imam prijatelje kojima se ponosim, a koji su radnici. Ja radim u Beogradu, a živim u Kragujevcu pošto sam se oženio i osnovao porodicu ovde. U ulici u kojoj živim, prihvaćen sam kao da sam rođen ovde. Niko se prema meni nije nikada ponašao kao prema strancu i ja se osećam kao da sam rođen u ovoj ulici.
19. Dakle, komšije nemaju drugačiji odnos prema vama ni zato što ste stranac ni zato što ste diplomata?
– Još za vreme studentskih dana, pošto sam se oženio kada sam bio student, svi su se prema meni tako ophodili. Ništa se nije promenilo, pa ni ja. Da se nisam pojavljivao na televiziji, neke komšije ne bi ni znale da sam konzul. Ja se ne hvalim time. Hvalim se samo time da sam dobar čovek. To je za mene najbitnije.
20. Kako izgleda jedan radni dan konzula?
– Zadatak konzula je da obezbedi sve što je potrebno građanima Palestine koji žive u Srbiji. U Srbiji živi između četiri i pet stotina Palestinaca i ja održavam kontakt sa njima. Takođe, radio sam dosta na osnivanju palestinske dijaspore u Srbiji i, hvala Bogu, uspeo sam u tome. U Srbiji sada postoji i aktivna je palestinska dijaspora. Svakome je potreban izvod iz matične knjige rođenih, pasoš, a kao konzul ja imam pravo da razvedem i da venčavam. Dešavanja na Bliskom istoku dosta su uticala na to da ljudi masovno beže, kao recimo sada iz Sirije, zbog ovoga što se trenutno dešava. Dolaze i ovde, ilegalno prelaze granicu. Ja dobijam dopise iz ministarstva kada se dese takvi slučajevi ilegalnih prelazaka – da je taj i taj građanin uhvaćen, kada i gde, da ga je sudija osudio na deset dana zatvora – ja te ljude zatim obilazim, ipak su to moji građani i moram da vidim kako možemo da im pomognemo koliko god možemo. Da imamo svoju državu, ja bih ih vratio tamo, ali, nažalost, nemamo državu, a ne mogu da ih vratim natrag u Siriju. U opisu mog posla nije bratimljenje gradova, ali ja sam osećao da moram to da uradim. Kao Palestinac i građanin Srbije, zbog svega što osećam prema Srbiji i iz potrebe da promenim sliku Srbije u arapskom svetu, odlučio sam da moram da približim naše nacije. Sada su pobratimljeni Kragujevac i Jerihon, kao i Zemun i Palestinska jerusalimska opština, opštine Rekovac i Tutin takođe imaju opštine pobratime u Palestini, čak je i jedna turistička škola u Niškoj Banji pobratimljena sa jednom našom školom u Ramali. Trenutno radimo i na tome da grad Hebron pobratimimo sa Kraljevom.
21. Pomenuli ste da kao konzul imate dozvolu da venčavate. Da li ste do sada sproveli neko venčanje?
– Nisam venčao nikoga do sada ali, na žalost, morao sam da razvedem jedan par.
22. Do sada ste proveli više vremena u Srbiji nego u svojoj zemlji. Da li se osećate više kao Srbin ili kao Palestinac, da li možete da odvojite ta osećanja ili su pak ona toliko drugačija da ih i ne poredite?
– Ja nisam mogao da uđem u svoju zemlju četrdeset sedam godina. Izraelci to nisu dozvolili pošto imam jordanski pasoš. Posle četrdeset i sedam godina ušao sam u svoju zemlju preko srpskog pasoša. Onog trenutka kada sam prešao granicu, podigao sam telefon da javim mojima da sam stigao kući. Nisam mogao da progovorim ni reč. Plakao sam kao dete. Taj osećaj nikada neću da zaboravim. I zauvek ću se sećati osećaja koji sam imao kada sam otišao da vidim kuću u kojoj sam rođen. Više puta sam rekao da ako ne mogu da živim u svojoj zemlji, u Palestini, onda je bolje da živim u Srbiji u kojoj se osećam kao u svojoj zemlji, ali ne mogu da vas lažem – i rekao bih da laže svako ko bi vam rekao da više voli tuđu zemlju od svoje. A važi i ono – poštuj svoje da bi mogao da poštuješ tuđe. Teško razdvajam Srbiju i Palestinu, ali Palestina ipak preteže na svoju stranu. Može se reći da sam ja dete Palestine a građanin Srbije. Mnogo je teško kada čovek toliko dugo ne može da vidi i da oseti mesto na kom je rođen. Moja porodica – supruga i deca, gotovo svake godine boravili su u Jordanu. Ipak, slažu se da to nije to, samo je jedna Palestina. Moja supruga, koja inače ne može da hoda duže a da se ne umori, u Palestini je, recimo baš s grupom o kojoj sam pričao, prelazila kilometre bez umora. Još jedna stvar koju moram da napomenem vezano za Palestinu je da nema razlike između muslimana i hrišćana, svi se osećamo kao Palestinci. Postoji dosta naših revulucionara koji su pravoslavci. Zapravo, naš najveći revolucionar je pravoslavac. Televizijske ekipe u mojoj pratnji snimile su jednu hrišćansku, pravoslavnu školu. Voditeljka je pitala direktora koliko đaka pohađa tu školu. Direktor je odgovorio da ih je oko hiljadu i dvesta. Voditeljka je htela time da završi pitanje, ali sam joj predloži da pita i da li su svi đaci hrišćani. Odgovor je bio – ne – skoro osam stotina ih je muslimana. Ali pohađaju pravoslavnu školu. Kakva je razlika? Nema razlike. Osim za čas veronauke kada se dele u dve grupe. Inače se i u hrišćanskoj školi predaje čas veronauke o islamu, kao što se i u muslimanskim školama drži čas veronauke za hrišćane. To je jedna od stvari kojima se ponosim. U Palestini ima i jevreja koji su tu rođeni, pa čak ima jevreja i u parlamentu. Niko ne pravi razliku da li je neko musliman, jevrej ili hrišćanin. U zemlji je inače oko trideset procenata stanovnika hrišćanske vere, od kojih je čak devedeset odsto pravoslavaca. Uz to moram da dodam da kada sam s gradonačelnikom Kragujevca i patrijarhom bio kod jerusalimskog pravoslavnog patrijarha, koji je Grk, i koji inače prima posete od po pet minuta, mi smo kod njega proveli oko sat vremena. On je rekao da je žalosno što se pominjanje islama na zapadu uglavnom vezuje za terorizam, ali ovde, u svetoj zemlji, u Palestini, mi, hrišćani i muslimani živimo kao porodica. Svi zajedno slavimo i hrišćanske i muslimanske praznike. Još jedan zanimljiv podatak je da je ključ od crkve gde je razapet i sahranjen Gospod Isus vekovima u posedu na čuvanju kod muslimanske porodice. To je osobina palestinskog naroda.
23. Čuo sam da i sve hrišćanske spomenike i svetinje održavaju muslimani.
– Da, tako je. Ispričaću vam još jednu zanimljivu anegdotu iz vremena posete vladike i gradonačelnika Kragujevca. Na Brdo iskušenja putuje se žičarom. Kada smo se vraćali s brda, zapazili smo u podnožju pet-šest autobusa punih dece koja su došla na ekskurziju. Gradonačelnik Kragujevca konstatovao je da u Palestini ima puno hrišćanske dece. Potvrdio sam, ali sam ga pitao na osnovu čega je baš sada to zaključio. Pokazao je na autobuse i na decu koja su čekala da se popnu na Brdo iskušenja. Pitao sam ga da se opkladimo da u svim tim autobusima možda ima desetak hrišćanske dece. On nije verovao i pitao je gde će onda ostala deca. Kazao sam mu da svi idu na isto mesto. Sve su to sveta mesta, kako za vas, tako i za nas. Time se on oduševio.
24. Zanimljivo je da ste živeli u dve zemlje sa burnim političkim previranjima. Može se reći da ste svedok moderne istorije u njenom najgorem izdanju.
– U jednom periodu devedesetih godina kada se dešavalo to što se dešavalo u Srbiji, ja sam bio predstavnik iračke avio kompanije. Mislim da sam u to vreme bio jedan od retkih ljudi na svetu koji je trpeo duple sankcije. Sankcije protiv Iraka, kao irački službenik i sankcije protiv Srbije. Imao sam sedamnaest godina kada sam došao u Jugoslaviju. Cela moja porodica – otac, majka, braća, dolazili su u Srbiju. Majka, kao i svaka majka, uvek brine za svoje dete, bez obzira koliko ima godina. Kada je prvi put došla ovde i videla gde živim, kada se upoznala s komšilukom, rekla je – E, sada sam mirna.
25. Da li ste Vi rođeni u Jordanu ili u Palestini?
– Rođen sam u Palestini i u Palestini sam živeo do svoje jedanaeste godine. Nakon 1948. godine, kada su Jevreji uzeli jedan deo Palestine i napravili državu Jordan, deo Palestine – Zapadna obala, pripao je Jordanu. Ja sam rođen na Zapadnoj obali. Moji su rođeni i napravili su kuću na delu koji su uzeli Izraelci, a kada sam ja rođen živeli smo na Zapadnoj obali, u jednom selu. Nismo imali ništa svoje, živeli smo pod kirijom. U tom selu postojala je škola samo do šestog razreda, posle toga, đaci su morali da idu u druga mesta. Dva moja starija brata završila su šesti razred i jedan je išao u školu u jedno mesto, a drugi u drugo. Putovalo se pešice. Moj otac je nakon izbeglištva ’48., u svojoj pedeset prvoj godini, otišao za Kuvajt. Onda je odlučio da se preselimo u Jordan u grad Sarkag jer smo tamo imali rođake. U Jordanu je kupio plac i napravio kuću 1960. Tu sam završio gimnaziju i odatle sam došao za Jugoslaviju.
30. A Vaša deca rođena su u Srbiji?
– Da.
31. Kakva su njihova osećanja vezana za Srbiju i Palestinu?
– Čim su moja deca rođena, uzeo sam im i jordansko državljanstvo. Osim toga, nikada nisam uticao na njih po pitanju vere ili po pitanju nacionalnog identiteta. Sami su donosili odluke, i oni to osećaju. Osećaju da su Palestinci, i u isto vreme osećaju da su Srbi. Moja starija ćerka, koja već ima dete od osamnaest godina, zaista se više oseća kao Palestinka nego kao Srpkinja. Krv nije voda. Jedna stvar koju sam voleo, i hvala Bogu, tako je – jako su povezani sa svojom rodbinom. Svake godine su išli u posete kod tetaka, kod stričeva, družili su se s braćom i sestrama, i do dan danas imaju jake rodbinske veze sa svojima. Moj sin se gotovo svakoga dana čuje s bratom od strica koji živi u Americi i drugim koji živi u Švedskoj… Zaista su povezani. Ali povezan je sa korenima i ovde. Moja supruga ima sestru koja živi u Bačkoj Palanci i koja ima decu sa kojom su naša deca takođe vrlo bliska.
32. Kojim jezikom pričate u kući?
– Srpskim jezikom. Ćerka zna arapski pošto je živela u Jordanu s babom i dedom, dok su bili živi. Živela je tamo skoro osam godina i dobro zna arapski, čak je i njen sin naučio arapski.
33. Da li u kući negujete palestinsku ili srpsku kuhinju?
– Kao što sam rekao, moja ćerka je provela osam godina u Jordanu i pored arapskog jezika, naučila je i da kuva. Kada je moja pokojna majka dolazila za Srbiju, naučila je i moju taštu da sprema par jela. Danas je u kući više prisutna arapska, palestinska hrana nego srpska.
34. U čemu je glavna razlika između naše dve kuhinje? U zastupljenosti povrća? U začinima?
– Postoje posebni začini koje donosi bilo ko od nas ko posećuje rodbinu u Palestini. Takođe, hrana se u Palestini sprema drugačije. Postoji i dosta jela koja srpska kuhinja ne poznaje. Na primer, postoji jelo – molohija, koje je slično spanaću, a koje moja žena dvadeset godina nije htela da proba. Kada smo bili u Jordanu, moja pokojna sestra nas je pozvala na ručak i njena ćerka je navaljivala na svoju ujnu, moju suprugu, da proba molohiju i od tada je obožava. Postoji posebno jelo, specifično za Palestince, koje se sprema od hleba koji je vrlo tanak. Hleb se potopi u maslinovo ulje i izvadi se, dok se na drugoj strani prži velika količina luka koja se stavi na hleb, a preko toga se stave mladi pilići isečeni na pola i sve se to ispeče u furuni. Knafu, jednu vrstu kolača od slatkog sira, obožavaju svi moji ukućani. Na sitne rezance stavi se neslani sir i sve se to peče na vatri dok se sir ne istopi, a onda se sve zalije šerbetom.
35. Nama je kuhinja tog podneblja bliska, i rado prihvatamo svako jelo bogato mesom, a da li ste uspeli da neko srpsko jelo približite vašoj porodici?
– Jesam, prebranac. Svima se sviđa i sada ga svi spremaju.
36. Koje biste rekli da Vam je omiljeno srpsko jelo?
– Omiljena srpska jela su mi sarma i prebranac.
37. Kada pripremate srpska jela, da li u njih unesete nešto iz palestinske kuhinje?
– Da, uglavnom koristimo palestinske začine.
38. Koje su najveće razlike između naša dva naroda kada su običaji u pitanju?
– Hteo bih da primetim da postoji jedan običaj koji je u Srbiji dosta drugačiji i koji mi se ne sviđa. Za sahrane se sprema kao za svadbe. Smatram da na svadbe i ne mora da se ide, ali na sahrane mora, tako da sam bio na dosta sahrana ovde. Nikada nisam mogao da jedem na sahranama, čak ni na ručkovima posle sahrana. Kod nas je običaj sasvim drugačiji. Kada neko umre, porodica ne sprema ništa. Pijatelji spremaju sve, od doručka do večere naredna tri dana. Recimo, ako su Petrovići prijatelji s Jankovićima, kada umre neko od Petrovića, Jankovići preuzimaju na sebe da spremaju hranu za njih naredna tri dana, kod Petrovića u kući. Takođe, u poslednje vreme, javlja se običaj da se umesto ručka, novac koji bi se za to potrošio podeli sirotinji.
39. Da li se kod vas izlazi na groblje posle sahrane kao što je to ovde običaj?
– Izlazi se samo na četrdeset dana i izlazi se na prvo jutro. Pomoli se i posluži se kafa. Za Bajram se takođe izlazi na groblje i posluži se kafa i malo slatkiša. Osim toga, nikakva hrana se ne iznosi na groblje. Takođe, razlika je i u ceni. Kod nas se za sahranu plaća samo simbolična taksa od oko deset evra i to je to, dok ovde samo grobno mesto može da košta dve hiljade evra.
40. Kako izgledaju palestinske svadbe? Da li tu ima razlika?
– Za svadbe su manje razlike. Postoji, recimo običaj da odvojeno slave muškarci, a odvojeno žene i mladoženja. To je više stvar tradicije i neko to poštuje a neko ne. I, naravno, na našim svadbama nema alkohola. Kada je gostovao „Abrašević“, u hotelu u kom smo odseli par je proslavljao svadbu. Jedna od igračica Abraševića pitala me je da li može da snimi slavlje. Ja sam pitao mladinog oca, koji je, kada je čuo da su u pitanju gosti iz Srbije, odmah pozvao devojku da snimi svadbu i da se veseli sa njima. Inače, vlada mišljenje da muslimani kupuju mladu. To nije tačno. Mladin i mladoženjin otac se pre svadbe dogovore. Mladin otac može da traži da mladoženja svojoj budućoj ženi obezbedi neke stvari, kao na primer garderobu ili slično. Takođe, ono što je zanimljivo je da na venčanom listu postoji klauzula da ukoliko dođe do razvoda muškarac mora ženi da isplati unapred dogovorenu sumu novca, kako bi ona imala od čega da živi.
41. Da li se osim toga i deli imovina kao što je ovde slučaj?
– Da, deli se i imovina, a pored toga se isplaćuje i suma naznačena direktno na venčanom listu. Imao sam priliku da vidim slučaj da je pilot iz Srbije koji je radio za palestinsku avio-kompaniju oženio Palestinku iz Gaze. Kada je došao kod mene u ambasadu da overim venčani list, na papiru je suma koju je morao da isplati u slučaju razvoda bila milion dolara. Pitao sam ga da li zna šta piše na venčanom listu i rekao je da zna.
42. Da li su obično toliko visoke sume u pitanju?
– Ne, ne.
43. Obično naši ljudi zavide muslimanima na tome što mogu da imaju više žena. Da li je to baš tako kao što bismo mi voleli da mislimo?
– Ne, to je regulisano verski. Zašto? Ako se čovek oženi jednom ženom i ne može da ima decu, neće da je ostavi, već će da se oženi drugom da bi mogao da ima decu. Ali, samo ako je u mogućnosti, pošto, po Kuranu, ako kupiš jednoj ženi paklo cigara, morašda kupiš i drugoj. Prva žena mora da ima kuću i druga mora da ima kuću. Dakle, potpuna ravnopravnost. Ako se žena razboli, neko mora da je gleda. Da je ne bi ostavio, čovek oženi drugu koja će da je pazi. To je više izraz humanosti nego razvrata. I danas se vrlo, vrlo retko sreće slučaj da čovek ima dve žene.
44. Rekli ste da su ti slučajevi verski regulisani. A pravno?
– I pravno. Mada, sada je zakon u Palestini takav da ako neko želi da se ženi, mora da donese potvrdu da nije već oženjen. Ako je već oženjen, onda prva žena mora da dođe u sud i da dâsvoju saglasnost. Ako prva žena ne dâ svoju saglasnost, njen muž ne može da se ženi. Kada je moja supruga prvi put bila u Jordanu, bili smo na groblju da obiđemo grob mog dede. Usput smo sreli dve žene u crnini koje su se držale pod ruku i vraćale s groblja. Pošto se poznajemo, stali smo da se pozdravimo. Kada smo krenuli, supruga me je pitala ko im je umro, na šta sam ja odgovorio – Muž. Ona je odgovorila – Pa, muž jednoj, a drugoj? Ja joj kažem – Muž.
45. I, za kraj, šta biste mogli da poručite našim čitaocima?
– Poručio bih svima da što više čitaju o drugim kulturama i odrugim narodima. Smatram da je svet mali i da čovek treba da upozna što više kultura i da zna što više običaja. I preporučio bih da uče što više jezika, jer je jedina barijera između naroda – jezička barijera. Mada imam primer oca, koji je, kada je dolazio meni u posetu, obilazio i komšiluk. Ode i nema ga po sat, dva, a ne zna srpski, ne zna ni engleski. Kada dođe, pitam ga kako su se sporazumeli, a on kaže da su se super sporazumeli. Kada posle pitam komšije, ono što mi oni pričaju, isto je ono što mi je i otac pričao. Znači da ponekad ni jezik nije prepreka. I ono što uvek kažem – čovek je čovek, bez obzira odakle je i nema razlika između Palestinca i Srbina, svi smo mi ljudi.
– Hvala Vam na ovom intervjuu i nadam se da će se dobra saradnja između naše dve države nastaviti i ubuduće.
– Hvala i tebi puno, meni je cilj da saradnja između Srbije i Palestine bude što bolja i što jača.
Talal Elzik i Mladen Ranković:
Fotografija za uspomenu na jedan lep razgovor i priču o prijateljstvu dva naroda koje dele kilometri a zbližava sve ostalo
