Niko mi faliti neće. Na ovo ostalo duše
sleteće poneki svitac, oprezno kao da sluti,
i samo postelja prazna, po kojoj reči se suše,
listaće s prolećem prvim al ja ga tad neću čuti.
I biće suviše pusto kad cesta prepuna boja
zanemi nad svojim nebom i sklopi staze za ljude.
Plakaću, ko sneg kad grebe, što cesta bila je moja,
što sam je razbila okom i što će sad da mi sude.
Mora da nekom je krivo što me proglasiše krivcem,
na mesto gde tiho živeh ponekad spuste mi cveće,
ležim na korici duše, grlim se sa onim svicem,
bole me sve rane sveta, niko mi faliti neće…
