Neme su ulice, zatamnjena stakla,
dotaknu me uzdah zahuktale noći.
Kao da me zora prvom zrakom takla,
pogledavši moje zarošene oči.
Tmina podivljalo obrazima šara,
šamara obraze, svirepo ih tuče.
Izmaglica lažnu sliku oku stvara,
porocima vešto za ruku me vuče.
Svitala bi zora, al’ gorom se krije,
zima je, pahulje pale pr’o behara.
Svaki mi tren noći krv na slamku pije,
pevati umem, a grlo nema dara.
Zašto nisam soko, da raširim krila,
da pobegnem zori, kada život ne sme.
U nekom bi je snu suton uhvatila,
uzglavlje bi meko bile moje pesme.
