Neustrašivo biće beskrajem diše
Mirno predvečerje samoću pod kožom piše
Volim njen obris u januaru
Svežem – polumraznom,
Odsluškujemo se u mračnom,
Prostoru praznom.
Kad pomračina prikrala se nema
U zenicama tiho spokoj umrlih drema
I čine se čudesnim ovi časi,
Na dlanu mome, posedele kose vlasi..
Čuje se odjek kazaljki što škripe
I kapljice vremena po nama lagano sipe-
Odnose u nepovrat na plećima jedro
Usidreni brod zaploviti ne sme,
Još se pamte stare slave
I pišu neke setne pesme
U nemiloj vasioni što sudi,
I mladosti krepkoj što nam treptaj guta
K’o davljenik poslednji – nada,
Po barama pluta..
Odletele su ptice, i nebo se prerušilo
U hiljadu tuđih boja,
Samo ja sam ostala ona ista
Nemirna i tvoja..
Ne prolazim s’ godinama,
Nemaju za mene značaj, nit’ kraj,
Ne postoje septembri, oktobri ni kiše
Postoji samo jedan maj.
U oazi cvetnoj što pleni
Ostali su leptiri i latice bez trnja
poklonjene jednoj ženi
A ti očekuješ da ovako bezvremena svenem?
Da me prekriju ilovače i trave
Da se mnome slade crvi
Da mi jedu sa glave?
Moja lepota nije u telu skrojena da
Suđeno truli..
Moje godine se mesecima ne broje
Ja ne umirem ni kad smrt poruši sva vrata
Mene su izmislili heroji
Ja se podižem iznova iz blata..
Noć prelivena lekovitom tišinom
K’o čaša opojnim vinom, –
Na usnama slatkopito vri
A u oku suza radosnica mi zri
Na litici provalije život luckasto se klati
Zure u mene s visine svi probuđeni inati
Pa zar ste pomislili da sa zadnjim otkucajem
i srce prestaje da diše?
Ne, varate se..
Ja tek onda počinjem da živim
I jače, i dublje, i više…