U centru grada, u jednoj maloj „Pet – šop“ prodavnici, rodila mama hrčak puno beba hrčaka. Kako su bili slatki onako mali! Jedan je bio beo, drugi šaren, treći žućkast… Ležali su na maminom stomaku, sisali mleko na smenu praveći smešne grimase svojim njuškicama. Vreme je prolazilo, oni su rasli i bivali sve lepši i lepši. Ličili su na pufnaste pokretne grudvice.
„E, sad je dosta! Pravo je vreme da ih prodam,“ mislio je trgovac dok je svojim grubim šakama skupljao preplašene hrčke, odvajajući ih od majke. Zatim ih je ubacio u drugi kavez prepun odraslih hrčaka spremnih za prodaju. U toj gužvi, razdvojiše se braća i sestre…
U prodavnici je bilo zagušljivo, zidovi se nisu videli jer su od poda do plafona bili poređani kavezi i akvarijumi. Kako je to bilo zastrašujuće iskustvo za male hrčke!
„Gra – gra! Dosadile ste mi sa svojim glupavim pričama!“, grdio je ara papagaj mnoštvo žutih i zelenkastih papiga koje su delile kavez sa njim. „Cvrr- r -r, cvrrr“, cvrkutali su kanarinci, otimajući se oko jednog zalutalog zrna pšenice. Lepi, beli zečići sa crvenkastim očima su ravnodušno grickali travu u svom kavezu pomireni sa svojom sudbinom.
Osvetljeni akvarijumi su blistali prepuni ribica svih mogućih vrsta. Šlajeri su se šepurili, zlatne ribice sa lavljom glavom su se takođe pravile važne, sigurne u to da su najlepše. Skalari su plivali disciplinovano jedan iza drugog… Kod njih je vladala tišina, čuo se samo zvuk pumpe za vodu.
Prošlo je nekoliko dana. Hrčaka je bilo toliko mnogo u kavezu da su se peli jedni drugima na glavu i leđa. Oni veći su nemilosrdno odgurivali manje od sebe kada bi im prodavac donosio hranu i vodu.
„Mamice, mamice, hoću da mi kupiš hrčke, želim da imam kućne ljubimce!“, molila je majku lepa, zlatokosa devojčica. Pošto joj je tog dana bio rođendan, majka joj ispuni želju. „Hoću onog žutog, vidi kako je sladak, mama! A može i onaj šareni sa belom njuškicom…“, izabra devojčica baš one male hrčke skoro odvojene od majke. Trljajući zadovoljno dlanove, strpa prodavac preplašene hrčke u novi kavez sa svom pratećom opremom.
Prva noć u kući devojčice je bila čudesna! Nije bilo guranja, ujedanja, grebanja, skakanja na glavu…hrčci su veselo trčkarali po kavezu, povremeno se časteći obilnom hranom. Jurcali su po nekim stepenicama, igrali žmurke krijući se u posebnim tunelčićima. Uživali su tako nekoliko dana, a onda se njihova radost malo pomalo – ugasila.
Žuti hrčak se zavukao u cev i nije hteo da izađe. Šareni se popeo na kotur sa stepenicama i nije hteo da siđe. „Hoću kod mame“, progovori jednog dana žuti. „Kako to misliš, devojčica će biti tužna ako odemo“, odgovori šareni. „Shvatiće, ona je sa svojom mamom. Možda joj mama kupi nešto drugo…ribice na primer. Njima je potrebna samo voda, one ne traže da se miluju, češkaju..“
Dogovoriše se hrčci i jedne noći, dok su svi u kući mirno spavali, pobegoše. „Pet – šop“ radnja je bila u blizini. Pod okriljem mraka pronađoše ulaz jer su vrata bila stara, napukla sa sasvim dovoljnim otvorom pri dnu.
Kad su se pojavili, nastade velika uzbuna i buka među pticama i životinjama. „Gra – gra! Kako ste se oslobodili? Ah, oslobodite i mene, biću vam zahvalan do kraja života“, povika ara. „I nas, i nas!“, uključiše se papigice. „Kako je jadan život u kavezu sa rešetkama i bez neba!“ A tek njihova mama! Skakala je od sreće, ljubila ih, grlila, a bila je i ponosna što ima tako hrabre i odane sinove.
Nije trebalo mnogo hrčcima da pootvaraju sve kaveze.Ali kako da izađu kad otvor na vratima nije bio dovoljno veliki za sve? Hrčci su mogli da pobegnu, ali nisu hteli da iznevere svoje drugare po nevolji. Posle kraće rasprave, dogovoriše se šta da urade. Čekali su budni, napeti i spremni za beg.
Ujutru, oko osam sati, začuše okretanje ključa u bravi. Prodavac je širom otvorio vrata kako bi u radnju ušao svež vazduh. Zmirkao je jer je napolju sijalo sunce, a u radnji je još bila tmina i vladala neka čudna tišina.
„Bu – bu – frr- frr- fijuu!, nagrnuše odjednom sve životinje napolje. Ptice su letele iznad i pored prodavca koji je bespomoćno mahao rukama štiteći se od njihovih krila. Trčali su mu oko nogu hrčci, zečevi i svi koji su mogli.
„sloboda!“, vikali su. „Bežimo u parkić, pa u šumu“, poručivali su jedni drugima. Ptice su letele iznad njih i pokazivale im put. Sunce se smeškalo dok ih je trava, cveće, drveće dočekivalo, želeći im dobrodošlicu. Sada su mogli da dišu punim plućima radujući se novom životu – u SLOBODI!!!
Svetlana Mitić: Živela sloboda!
