Zima…Oštra, ledena, prepuna snega. Krupne pahulje su padale, padale i padale. Nikad kraja…Zabelele se ulice, jedva se njima ide. Zabeleli se i krovovi kuća, a okna na prozorima su kao najlepše ćipke.
Naše dvorište je prepuno snega i to onog čvrstog, suvog, prosto škripi pod nogama kad hodaš po njemu. Naravno, brat i ja se radujemo. Znamo da nas čeka grudvanje, sankanje, pravljenje Sneška Belića sa onom smešnom šargarepom umesto nosa i dva okrugla oka od komadića uglja.
Izlećemo iz kuće pravo u naše malo dvorište. Nije nam tada bilo interesantno da se grudvamo, valjamo po snegu. Ne mogu da se setim detalja, ali nam je verovatno zbog priča o Severnom polu, Eskimima i slično, palo na pamet da tu u dvorištu napravimo naš lični, pravi pravcati iglo!
Bili smo uporni. Za par sati nikao je za naše pojmove ogroman iglo koji je zapravo ličio na košnicu sa ulazom u obliku luka. Sa malo guranja, oboje smo mogli da uđemo unutra. Čak smo napravili i malu nišu u zidu sa unutrašnje strane, verovatno sa namerom da tu sutradan probijemo prozor.
Sledeće čega se sećam, desilo se drugog ili trećeg dana od gradnje ledene “ kućice“. Da, tada zime nisu bile kao ove sada: padne sneg i posle tri – četiri sata, pretvara se u prljavobelu kaljugu. Naš iglo je još ponosno stajao u dvorištu, beo i sjajan i sav nekako svetlucav, jer je bilo veče i obasjavala ga je svetlost koja je dopirala sa prozora.
Iskrala sam se iz kuće. U ruci sam imala šibicu i komad sveće. Sve je bilo nekako tiho… Nebo je bilo vedro i prepuno zvezda, a mesec ogroman, jasan, plovio je po nebu rasipajući svoje zrake tako da je sve blistalo kao da je posuto finom, kristalnom prašinom.
Uvukla sam se u ledenu kućicu, upalila sveću i stavila je u nišu. Vreme je prestalo da postoji… Zaneseno sam gledala u taj žućkasti treperavi bljesak koji je drhtao okovan ledom. Ništa više oko mene nije postojalo osim tih belih, ledenih zidova obasjanih tom toplom svetlošću. Bili su to trenuci nekog čudnog mira, nečeg što bih danas nazvala nirvanom.
Ne želim ni da izbrojim koliko je godina od tada prošlo… Koliko sam bitaka izgubila, ili pak dobila. Nije život mazio ni mene, ni moju porodicu. Ah, kako bih se rado vratila u taj bezvremeni ledeni kutak, u to skrovište obasjano mesečinom! Da ponovo budem dete maštovito, radoznalo, naivno, neukaljano svetom odraslih, svetom interesa, koristoljublja, ratova, gaženja svega što je duhovno… Na žalost, jednom i samo jednom si dete!
Svetlana Mitić: Veče u ledenom skrovištu
