Bila jednom jedna bara… velika, prepuna lokvanja i s bujnim rastinjem okolo. Voda je bila topla, blistala je na suncu i u njoj je sve vrvelo od života. Pravo malo vodeno carstvo!
„Kre – kre“, kreketao je mali žabac koji se upravo odvojio od svoje majke jer je bilo vreme da se osamostali i krene u novi život. Rale, kako se zvao žabac, ubrzo je pronašao jedan veliki list lokvanja. Smestio se tu, zadovoljan što su mu iza leđa ogromni bambusi, a ispred voda, mirisna i primamljiva.
„Super“, mislio je Rale, „samo se bućnem i vratim u stan kad god poželim!“ Kad je svanulo jutro, Rale je pogledao u mirnu vodu ispred sebe i zadivio se. Šta je to video? Rale je po prvi put u životu video samog sebe! „Bože, kako sam lep! Pogledaj samo te oči, tu kožu, te šare…ah, nema lepšeg stvora na svetu od mene!“ I šta je dalje Rale radio? Pojeo bi poneku muvu, malo bi plivao, ali je najviše voleo da čuči na svom lokvanju i ogleda se u vodi diveći se samom sebi.
Naravno, u bari je bilo svakakvog sveta. Neki su voleli da se druže i igraju, neki su znali i da se posvađaju, ali su svi dobro znali da moraju biti oprezni kad se nad njihovim malim carstvom nadvije senka strašnog orla Kokana.
„Dođi da se igramo“, pozva jednom prilikom Raleta mali puž koji je živeo u blizini. „Ne igram se sa tako ružnim stvorenjem, ljigav si, a i boja ti je nikakva!“ Uvređen, okrete puž glavu od Raleta i ne pogleda ga više, a kamoli da razgovara sa njim. „Hajde da zajedno plivamo“, pozva ga i slatka žuta patkica. Prezrivo je pogleda Rale i progunđa: „Lepši sam od tebe…“ Patkica ljutito otpliva na drugi kraj bare.
Zbog svoga ponašanja, Rale ubrzo ostade sam na svom lokvanju. Niko nije hteo ni na metar da mu priđe. Nisu ga htele čak ni žabice jer se brzo pročulo kakvog uobraženka imaju u komšiluku. A onda, jednog vedrog sunčanog jutra, začulo se nad barom strašno kliktanje. Svi su se razbežali… neko pod vodu, neko u travu, neko u obližnji gustiš. Svi, sem Raleta! On je, po običaju zaneseno gledao u svoj lik u vodi. Nije čuo lepet ogromnih krila, nije čuo kliktanje gospodara nebeskih visina, Kokana. Samo je u trenutku osetio oštre kandže na svojim leđima i strujanje vazduha kad je Kokan poleteo u vis.
„Upomoć, upomoć, pomozite mi!“, vikao je Rale, ali pomoći nije bilo… Od straha pade u nesvest, izgledao je kao mrtav, a to je mislio i Kokan kad ga je spustio u svoje gnezdo. „Poješću ga kasnije, nisam još gladan , idem da pronađem još nešto“.
Ubrzo se Rale osvestio. Videvši na kakvoj se visini nalazi, zaplaka od muke. Shvatio je da se orao može ubrzo vratiti i pojesti ga. Začu ga golub Dobrica koji je upravo vežbao letenje. „Zbog čega plačeš, šta se dešava?“ Rale zamoli: „Poješće me strašni orao, molim te pomozi, vrati me mojoj kućici lokvanju, biću ti beskrajno zahvalan.“ „Što da ne“, odgovori golub, „baš volim da ostavim Kokana bez ručka!“.
Koja je to radost bila kada je Dobrica spustio Raleta na lokvanj! Da, radovao se Rale, ali je i razmišljao šta bi sa njim bilo da je golub pomislio da je ružan i da ne treba ni da ga pogleda, a kamoli da mu pomogne. Nije bio glup Rale, ovaj događaj i srećan kraj su ga naučili nečemu. Čemu? Na vama je da kažete, deco…
